Vida Ognjenović, beogradska književnica, pozorišna rediteljka i ambasadorka Srbije u Danskoj govori za sarajevsko Oslobođenje o svojoj najnovijoj zbirci eseja Nasuprot proročanstvu, o tome kako se oseća kao književna junakinja, o jednom putovanju u Novi Sad sa Danilom Kišom i Mirkom Kovačem, te operskom libretu o Milevi Ajnštajn koji trenutno piše
Literatura je najpouzdaniji vodič
U najnovioj knjizi poznate beogradske književnice i pozorišne rediteljke Vide Ognjenović sa naslovom Nasuprot proročanstvu nalazi se tridesetak eseja. Tematski različiti eseji sakupljeni u knjizi koju je objavila beogradska izdavačka kuća Arhipelag upućuju na svestranost spisateljice koja pored toga što piše romane (Kuća mrtvih mirisa, Preljubnici), pripovetke (Otrovno mleko maslačka, Stari sat, Najlepše pripovetke, Prava adresa, eseje, studije (Strah od scenske raprave, Šekspiromanja) i drame (Melanholične drame, Kanjoš Macedonović, Devojka modre kose, Setne komedije, Mileva Ajnštajn, Jegorov put, Don Krsto…), pripada i redu najvažnijih srpskih pozorišnih reditelja. Vida Ognejnović prevodi sa engleskog i nemačkog jezika. Bila je ambasadorka Srbije i Crne Gore u Norveškoj, a trenutno je ambasadorka Srbije u Danskoj i potpredsednica Demokratske stranke.
Gospođo Ognjenović, razgovarali smo nekoliko puta, ali uvek zaboravim da vas pitam da li znate da ste „junakinja“ priče Spas Borivoja Adaševića, talentovanog prozaiste mlađe generacije?
Ne, nisam to znala. Čitala sam njegovu priču o nekom Rusu, V.G. Feđinu. Ova, o kojoj govorite mi je očigledno promakla. U pozorištu vole da kažu da uloge biraju glumce, a ne obrnuto, možda i književne teme tako rade, biraju pisce. Eto vidite, ja sam kao, kako kažete, junakinja te priče, napravila dobar izbor, zar ne. Mislim da će mi biti zanimljivo u prozi tako senzibilnog pisca kao što je Adašević. On piše hrabro, bez one steroidno nabildovane agresije i pomodno umišljenog otpora prema svemu izvan sebe, što je odlika početništva. Nadam se da nisam loše prošla, a?
Glavni junak te priče, melanholični usamljenik, trpi, kako kaže, gotovo umire od usamljenosti dok luta po knjižarama, tražeći neki duhovni smisao...
A šta, ja se nisam plasirala kao glavna junakinja priče?
U jednom trenutku, iz bunila ga budi, citiram: „ženski glas sa radija, blagotvoran i isceliteljski - glas Vide Ognjenović“. Vi - tojest sada već književna junakinja sa vašim imenom, govori povodom dobijanja Andrićeve nagrade. Priča Vide Ognjenović sa radija o „susretu“ sa Ivom Andrićem u knjižari Književne zadruge stapa se sa storijom pripovedača. Priča o Andrićevoj usamljenosti, samoći, ćutanju, koja se transponuje kroz vaš glas sa radija do junaka priče - i dolazi mu kao spas, izbavljenje, katarza...
Da, govorila sam tada, na dodeli nagrade, ono što zaista mislim, da je kruženje emocija i ideja koje zatvaramo u knjigu mnogo intenzivnije od naboja našeg negatorskog cinizma. U stvari, govorila sam o tome da knjige imaju svoju paralelnu sudbinu koju same tvore za sebe. I rekla sam, a to često ponavljam, da imam veliko poverenja u taj pomalo mistični uticaj knjige, jer ona deluje na čitaoca direktno, usta na usta, jedan na jedan. Taj uticaj daleko nadilazi kreštanje providnih trikova tiražne književne estrade, koja špekuliše izvanknjiževnim mamcima za publiku. Mora da smo i čitaocima i nečitaocima dosadili stalnim lamenatcijama o tome kako je književnost izgubila bitku sa zabavljačkim kičem i propagandnim provokacijama. Naprotiv, smatram da je to poređenje besmisleno. Pošto kao i obično, na dodelama književnih nagrada sede uglavnom knjigomanijaci moje vrste, niko mi tada nije protivrečio...
Zaista je magičan vaš opis Andrića u tom antikvarijatu. Čim je izašao, vi ste otišli i uzeli knjigu koju je on trenutak ranije prelistavao. Zbirka pesama Hansa Kristijana Morgenšterna: Meine liebe ist Gross wie die weite Welt (Moja je ljubav velika kao široki svet). Sa kojim se sve knjigama preplitala vaša „sudbina“ - kako bi izgledao taj magični spisak knjiga?
Moj odnos prema knjigama ni u mojoj životnoj lektiri, ni u biblioteci, ni u mislima nije tako sređen i uredan, nego je više manijakalan, kao što sam rekla maločas. Ima knjiga koje nikad nisam dočitala, a uporno ih držim u biblioteci, jer nikad se ne zna kad ću se na koju ponovo ustremiti. Mnogo je više onih koje često ponovo prelistavam, ponekad u knjižarama, ili na sedeljkama kod prijatelja, prevrćući po njihovoj biblioteci. Proverim neki navod kojeg često upotrebljavam, ili onako listam, tražeći poznate pasuse, da proverim da li me divljenje i dalje drži. Jedan moj prijatelj kaže da on ne živi u svakidašnjici, ne stanuje u svom tesnom stanu, već u knjigama, gde mu je prostrano i široko. Potpuno ga razumem i podržavam u tome. Spisak knjiga, kažete, kako da ga sastavim, teško da bih mogla. Prilikom skorašnje selidbe, bila sam čvrsto rešila da veliki broj knjiga poklonim raznim bibliotekama. Instalirala sam nekoliko kutija i u njih odlagala knjige koje mi više nisu potrebne. Ponovila sam trijažu pre no što su paketi otpremljeni i skoro svaku treću knjigu vratila na police. U gimnazijskim danima, koje inače smatram vremenom buđenja svoje književne svesti, čitala sam sve što mi je dolazilo pod ruku, od proze, poezije, drama, rečnika, leksikona, starih enciklopedija, do Bremove knjige Život životinja, ili tada popularne naučne fantastike. Moja generacija je naraštaj čitača, nama je literatura bila najpouzdaniji vodič kroz svet nepoznatog. Interneta još nije bilo, televizija u početnoj fazi, a filmovi u to vreme ipak strogo kontrolisani. Ako bi trebalo da sastavim listu knjiga koje su žestoko uticale na nas, mislim na sebe i svoje vršnjake koji su se zanimali za literaturu, na njoj bi se morali naći Kami i Sartr i to u vrhu. Dolazak Sartra u Beograd je za nas bio događaj ravan kasnijim gostovanjima vrhunskih rok zvezda.
Sadržaj knjige Nasuprot proročanstvu upućuje na vašu svestranost. Pišete o caru Edipu, o Boži Koprivici, o Jaokimu Vujiću, o Dušanu Makavejevu ili Desimiru Tošiću...
Kakva svestranost, to je čista nervoza. To je moja neurotična potreba za stalnim izmeštanjem, za intervencijama, preuređenjem. Ništa me tako ne straši i ne uznemirava kao pomisao na monotonu uigranu rutinu kojoj je sve striktno raspoređeno. A pišem o ljudima čije me ličnosti i ideje zanimaju.
Knjigu zatvara esej, ili pre priča u kojoj opisujete kako ste se jedne nedelje (tromo nedeljno popodne), sredinom sedamdesetih, uputili na popodnevni izlet u Novi Sad sa Danilom Kišom i Mirkom Kovačem. Dok ste još bili u Beogradu, stojeći pred semaforom, posmatrali ste iz automobila đake na ekskurziji u Beogradu - Kovač je sebe prepoznao u jednom dečaku koji prelazi ulicu.
Da, bilo je to naše putovanje protiv julske dosade u pregrejanom Beogradu. Božo Koprivica je taj moj tekst nazvao putovanjem u posetu Šereš Režeu, pevaču čuvenog šlagera: Tužna je nedelja koji je inače lajtmotiv toga našeg dana. I jeste u neku ruku bilo tako. Išli smo mu u posetu i što je najglavnije, našli smo ga u atmosferi nedeljne, popodnevne tromosti vojvođanske prestonice na julskoj vrelini. Šta da vam kažem, divno sam se družila sa tom dvojicom velikih pisaca, sjajnih ljudi i nežnih i odanih prijatelja, koji mi mnogo nedostaju. Ovaj esej kojeg ste nazvali pričom, napisala sam za Zbornik radova o Kišu, povodom sedamdesetogodišnjice njegovog rođenja. Naravno, u sećanju su mi naši zajednički doživljaji kao da mi se događaju sada, ali nisam u stanju da ih prepričavam. Zato valjda što su mi to bliske, drage uspomene, čuvam ih, ne mogu da zamislim da po njima preturam kao po kakvom starom ormanu.
U tekstu sa naslovom Imena cveća pišete o posetama Borislavu Pekiću, „piscu-baštovanu“. Zajedno gledate buket cveća, a Pekić, kao da u glavi nosu enciklopediju-botaniku, nabraja sve moguće vrste i podvrste cveća. Pomenuli smo magično preplitanje sudbina i knjiga, međutim, čini se da je Pekić živeo u svojim knjigama, da je stavio sudbinu između korica svojih romana?
Jeste, on je stvarajući svoje knjige, bildovao i svoju spisateljsku pojavu, svoju biografiju. Uz monumentalno obrazovanje i skoro naučničku akribiju s kojom je skupljao i obrađivao svaki podatak, on je zaista delovao kao kakav srednjevekovni alhemičar koji traga za idealnim hemijskim sastavom.
Nedavno je izašlo novo izdanje Otrovnog mleka maslačka. Pišete novu proznu knjigu?
Nemam šta da kažem na tu temu. Nešto kucukam u kompjuter, šta će da ispadne, videćemo. Zasad najviše radi tipka na kojoj piše: delete.
Bili ste ambasador Srbije i Crne Gore u Norveškoj, sada ste ambasador Srbije u Danskoj. Ambasada i pisac - rekli bismo da je to odnos u kome ima nekakve magije. Kako će izgledati ili kako bi izgledale vaše Embahade?
Nisu današnje ambasade tako pitoreskne i knjigogenične kao one u vreme Crnjanskog i Andrića. Napisala sam knjigu Putovanje u putopis, ne da opišem svoje ambasadorske doživljaje, već upisujući se u knjigu Isidore Sekulić: Pisma iz Norveške. Bila sam istinski ponuka frapantnim putopisnim iskustvom književnice koja je Norvešku posetila početkom dvadesetog veka. Za tih svojih slobodno mogu reći, istraživačkih šest meseci, uspela je da pronikne i protumači tolike značajne činjenice o toj zemlji, da se njena knjiga i danas može upotrebljavati kao vodič kroz kulturu, istoriju i tradicionalno nasledje te zemlje. To jedan pravi putopisni roman o Norveškoj.
Zašto vas najviše nervira pitanje: šta je ono na čemu trenutno radite ili šta je ono što planirate?
Pokušavam da napišem operski libreto za kompozitorku Aleksandru Vrebalov, koja živi u Njujorku i radi sjajne stvari. Naručuju joj i izvode radove najbolji orkestri u Americi i kod nas, predaje na dobrim univerzitetima, osniva kompozitorske grupe... E, Novosadska opera je od nje naručuila operu o Milevi Ajnštajn, a od mene libreto, po mojoj istoimenoj drami. Sad, nadam se da ona neće pročitati ovaj intervju, jer opako kasnim s nacrtom i prvom rukom libreta. Aleksandra ima odlične ideje za muziku, pa bih htela da i tekst bude u nekom drugačijem ključu od libreta koje sam pročitala da se upoznam sa tom vrstom dramske forme.
O Sarajevu
Moje sećanje na Sarajevo je vezano za studentska putovanja kući, vozom iz Beograda, sa presedanjem iz motornog u putnički preko Huma i Trebinja za Nikšić. Kasnije za MESS, festival na koji smo hrlili kao na najvažniju pozorišnu svetkovinu. Predstave, aplauzi, divne večeri uz tufahije u hotelu Evropa, ili u restoranima na Baš čaršiji, sa kolegama iz raznih pozorišta, malo spavanja, mnogo priče i smeha. Zlatan venac za Mefista dao mi je žiri kojim je predsedavao Slobodan Šnajder. Dakle, maturirala sam, Stari, a, pitam ga kad sam doputovala sa glumcem Petrom Kraljem koji je zlatan venac dobio za naslovnu ulogu u istoj predstavi. Ne, ovo ti je bio ispit za postdiplomske, kaže on. Drago mi je da je taj festival obnovljen.
Mića Vujičić