Pošto odustane od pisanja doktorata, naratorka romana Jezerce odlazi u kolibu kraj jezera i beleži šta joj se događa u samoći. Spisateljica govori za NIN o svojoj prvoj knjizi čiji je prevod jedan od najvažnijih književnih događaja godine
Glavna junakinja knjige Jezerce Kler-Luiz Benet, štampane u izdavačkoj kući Zavet u prevodu Slavice Miletić, živi u najzapadnijoj tački Evrope, tik do Atlantskog okeana, gde zbog lošeg vremena nema ljudi. Ranije je delila stan u gradu, radila na doktorskoj tezi, ali je posle više hiljada otkucanih reči odustala od starog života. „Neodrživost moje akademske karijere na kraju je postala opipljiva, podmukla sila koja me je jednog dana navela da izađem iz prodavnice, otvorim kutiju cigareta i približno pola sata ne odem nikud.“
Osećanja beznadežnosti i suvišnosti učinila su da se preseli u kućicu sa zidovima prošaranim lišajevima i mahovinom, nekad kolibu od nabacanog kamenja pod limenim krovom. Sama, pored jezera, počela je da beleži šta joj se događa. „Krupne promene me u stvari uopšte nisu zanimale; samo male stvari koje su ostajale nepromenljive zanimale su me na neki način.“
Razmišljala je o baštovanstvu (oko čega nema mnogo posla: krompir, spanać, bob), ili običnom ćebetu. „Očigledno je ćebe moje susetke već neko vreme stajalo na zemlji i videlo mnogo kiša jer je bilo bezmalo pomešano s kamenjem i mestimično se, u stvari, teško primećivala razlika između kamenčića i grubog, tmastog tkanja ćebeta što je prosto ležalo kao leš reptila koji je neko nemarno hitnuo. Podišla me je jeza od samog pogleda na to ćebe i uskoro je postalo sasvim očigledno da sedenje na klupi ne pomaže i da neće ništa popraviti, pa sam pokupila činiju i krenula stazom prema kući.“
Međutim, posmatranje gromile kamenja odvelo nas je do sazvežđa, do misterije „odstupanja“ u dubokom nebu koja slično privlači pažnju i opčinjava posmatrača zvezda.
Slikar Marko Čelebonović, kažemo joj, primetio je da uvek postoji jedno određeno raspoloženje prema duši stvari: „Jabuke uvek gledaju, vide.“ Njena junakinja osetljiva je upravo na određena raspoloženja predmeta oko sebe?
„Kakve fantastične reči! Shvatam zašto ste se setili te misli dok ste čitali moju knjigu“, odgovara Kler-Luiz Benet za NIN. „Bez sumnje, ona jeste oprezna ukoliko je reč o prirodnim fenomenima i takozvanim neživim predmetima – ponekad je njihova imanencija toliko akutna da se čini da imaju oči, da imaju dušu.“
Prvenac Kler-Luiz Benet, književnice rođene u Viltširu, koja od 1999. živi u Galveju, na zapadnoj obali Irske, napravio je velik potres 2015. godine. Hvalili su ga i Karl Uve Knausgor i Opra Vinfri; sve značajnije novine, napominjući da je reč o neuhvatljivoj i izuzetnoj prozi.
Proza o samoći, ljubavi, žudnji, odlasku u supermarket i kupanju u kupatilu sa otvorenim prozorom pred oluju – zaista je od onih literarnih oluja posle kojih moramo da izađemo u dvorište stare kuće i proverimo da li je sve ostalo na starom mestu.
Na sto tridest strana, loži vatru, hrani ptice, pije kafu, zaviri u poštansko sanduče. Najviše vremena provodi oko ulaza, sluša vazduh što zuji od pčela, osa, leptira, vilinih konjica. Teži da se sklupča u sebe; da se vrati sumraku i zemlji.
Najviše voli da secka. „Među ovim debelim kamenim zidovima zvuk velikog noža koji udara o dasku često je tup i milozvučan; očarava me i smiruje kao uspavljujuća melodija.“
I Jezerce je podeljeno na dvadeset poglavlja, neretko sasvim kratkih. Bezbroj puta su je pitali da li je reč o zbirci priča, „dnevniku“, romanu.
„Za mene je to roman“, odgovara Kler-Luiz Benet. „Ali da, došlo je do zbrke. Ne razumem zašto je ljudima tako bitno da sa sigurnošću znaju šta je... Pa sam naposletku rekla: Gle, knjiga je! Na vama je šta ćete od toga da napravite, ne mogu ništa drugo da vam kažem.“
Zastajemo kod poglavlja Kontrolna dugmad. Zaplet je velik: zaribala su dugmad na šporetu. Čim spadne na jedno dugme, setiće se knjige čijoj naratorki ostane hiljadu šibica, ništa drugo, a između nje i okolnog sveta stoji nevidljivi zid. Poslednja je osoba na svetu! Sa druge strane, sve je nepomično. Preživela je katastrofu i raspolaže malim prostorim – da se njime bavi do konca života. Smemo li da zaključimo da se na tim stranicama poetički otključava Jezerce?
„Osećajte se slobodno!“
Zaplet zna da optereti pisca. On je kao šlauf za plivanje. Može da pomogne majstoru žanra, ali i da ga ograniči; da udavi autora što pliva slobodnim stilom. U delu Kler-Luiz Benet najveći je zaplet kada u kućicu dođe pacolovac, pa naratorka bude u nedoumici da li pije gorču ili slađu kafu. Da li je doručkovala ili ne...
„Interesantno da koristite analogiju sa plivanjem – ranije sam zaplet nazivala nepouzdanim kormilom. Tačno je, daće vam pravac, ali od čega ćete se udaljiti? Pojam zapleta previše je spoljašnja stvar za mene, i preterano veštačka – radije provodim vreme radeći sa nizom iskustava i razmišljanja sve dok ne počnu da mi pokazuju u kakvom međusobnom odnosu stoje. Reč je o mnogo sporijem načinu rada, ali istovremeno interesantnijem. Čekate, čekate, a potom shvatite – sve je to vrlo suptilno, naravno.“
Izbegla je definicije i obrasce. Opet, ponavlja se igra svetla i tame. Tama je povezana sa čovekovim telom, a svetlo sa prirodom. Spoljni utisak želi u podsvest. A ideja bi da dosegne otvorene prostore svesti, koristeći snagu reči i jezika?
„Stalno sam zaokupljena uzajamnom igrom svetla i tame, i o tome više pišem u novoj knjizi. Ne znam da li vidim razliku koju ste vi primetili, jer mislim da je mnogo složenije. Knjiga Đunićira Tanizakija Pohvala senkama, koja govori o ovoj temi, veoma je uzbudljiva, hvalospev tami, meditacija: kako japanska estetika slavi starost, propadanje, za razliku od zapadnjačke opsesije sjajem, blistavošću i besprekornošću, pojavama koje teku glatko. Smatram da je reč o nagoveštaju straha od senki na dubljem nivou, kao što se bojimo da provodimo vreme sa svojim opsenama. Naši domovi postaju sve funkcionalniji, a sve je manje prostora za sanjarenje. Jako se zanimam za ovo, jer je jako važno da kuća bude kapija za druge svetove.“
Pominje detinjstvo. Ono je neprekidno skriveno iza zavese? Na kraju, opisuje glas majke. Sa sprata doziva devojčicu, glasom koji zvuči „poput delića neke stvari koji se dodiruju na povetarcu“. U „invaziji mutnih utisaka i senzacija“, ne zaboravljamo neseser. „Kad sam otvorila neseser, osetila sam onaj slatki miris propadanja.“
Zabavlja je činjenica da smo pomenuli skrivanje iza zavese. Objašnjava da je reč o igri koje se igrala u detinjstvu. „Okrenem se prema hladnom, tamnom staklu prozora, i gledem u tamu – eto opet tame! Bilo je vrlo uzbudljivo, i pošto bih se vratila u dnevnu sobu, gde je sedela cela familija, bila sam sigurna da izgledam potpuno drugačije, osećala sam se nalik heroju! Ovakva iskustva su uvek sa vama.“
Pitamo kako provodi vreme tokom pandemije. Ima li bolje knjige od Jezerceta za izolaciju? Zar propratni simptom virusa nije besomučno preispitivanje... U romanu se ponavlja to – u stvari; potreba da se svet dovede u pitanje i ponovo otkrije iza zastora.
„Pišem, upravo sam završila knjigu. Baš sam se naputovala pre virusa, od marta ne mrdam i dobro mi je. Pazim na svoje biljke, plivam iako je voda sve hladnija i hladnija, puno čitam, slušam muziku, vidim se sa prijateljima, gledam filmove... Znam da je mnogim ljudima teže, pa se ne žalim.“
(NIN, 26. novembar 2020)
Foto: Conor Horgan