Sagovornica NIN-a objavila je roman o novinarki preplavljenoj nezasitoj
potrebi za seksom, roman o dadilji koja na poslu ubije dvoje dece i
publicističku knjigu o seksualnom životu u Maroku
Igračke su popakovane u providne
kese koje su potom zapečaćene – rečenica je sa prve stranice romana Uspavaj me, objavljenog u izdavačkoj
kući Booka, u prevodu Vladimira D. Jankovića. Lejla Slimani odmah otkriva
zaplet pozajmljen iz crne hronike: bračni par traži dadilju i posle dužeg
predomišljanja odabere neobičnu ženicu krhke građe ali začuđujuće fizičke
snage.
Francuska književnica svakako
nije prva kojoj je zastrašujuća vest poslužila kao temelj za priču. „O,
Šekspire!“, vikao je u pismu Lujzi Kole još 1853. Gistav Flober, dok je žurio u
Ruan, na sahranu gospođe Puše, žene jednog lekara, „koja je umrla prekjuče na
ulici, gde je pala s konja blizu svog muža, koga je bila udarila kaplja“.
Mediji se danas toliko hrane
crnom hronikom da se svakome može dogoditi nesreća da ga televizijske vesti
učine „slavnim“ na minut. Sreća je zato što spisateljica ide za tragovima
klasika, pa i sama, posle „suza jednog čoveka“, brzo prelazi na „hemiju stila“.
Igra se elementima bajke, mita i
legende. Delo, nagrađeno Gonkurovom nagradom 2016, otvara urlik vučice.
Naratorka pominje maćehu iz bajke i čudovišta. „Vozili su se već čamcem po
jezeru u Bulonjskoj šumi, i Luiza je pričala Mili da su te alge što plutaju po
površini u stvari kosa jedne veštice koja je izgubila sve i sad se sveti.“
Dadilja od početka izgleda „nestvarno kao da je iskočila iz knjige za decu“.
Kraj dolazi kada bajka više ne
može da se ispriča, kad u pričanju više nema draži. Mit i stvarnost postaju
isti svet prilikom porodičnog putovanja u Grčku.
„Veliki deo nadahnuća roman
nalazi u velikim mitovima, u bajkama, koje veoma volim“, kaže Lejla Slimani u
razgovoru za NIN. „Za mene su to suštinski važne pripovesti koje govore o
ljudskoj prirodi uopšte i pozivaju nas da razmislimo o stvarima koje nas plaše,
o našim drevnim, najdubljim strahovima. Pripovesti su o poreklu, a pošto ova
knjiga govori o detinjstvu, mislim da se dobro složilo.“
Zastajemo kod veštice kojoj nije
ostalo ništa, pa sprema osvetu. Proza govori o društvenom raslojavanju. Zna se
ko živi u kom delu grada! Dadilja vidi Pariz kao džinovski izlog. Postavlja se
pitanje da li pati kada vidi šta drugi imaju... Radi u dobrostojećoj porodici i
gomila dugove na bankovnom računu.
„Da. Pariz iz mojih romana je
grad u kojem vlada velika usamljenost i u kojem se sreću veoma bogati i veoma
siromašni, ali se nikad ne razumeju, niti se čak i gledaju. Taj Pariz je takođe
postao konzumentska prestonica globalnog turizma, gde je sve na prodaju i sve
može da se kupi.“
I u romanu U vrtu ljudoždera (Booka; prevod: Vladimir D. Janković), čija je
glavna junakinja preplavljena nezasitom potrebom za seksom, u neprestanoj borbi
da obuzda nagon i uklopi se u porodični život – dotiče pitanje klase. Ipak,
bitnije je što u svom prvencu otvara temu koja će, kako danas vidimo, biti
važna za nastavak opusa.
Naime, junakinje će često
pokušavati da postoje kroz druga
bića!
Teskoba mogućeg malograđanskog
života, neumoljiva skoro kao kod Morijaka, vodiće prema praznini, stidu,
krivici i slomu.
Pred njima će biti isti zahtev.
Odreći se svog ja?
Naša sagovornica veruje da je
odgovor, nažalost, pozitivan. „Sve moje knjige postavljaju pitanja o tome i o
činjenici da nas društvo na kraju uvek pripitomi. Odrastajući, prilagođavajući
se društvenim pravilima, sve više se odričemo ličnih želja, učimo da zauzdamo
svoje nagone. Mislim da to još u većoj meri važi za žene, jer njih od
detinjstva učimo da se kontrolišu.“
Sad kad u rukama imamo i
nefikcijsku prozu Seks i laži (Klio;
prevod: Ljiljana Mirković) – interesuje nas u kolikoj je meri ukidanje tog ja
povezano sa slobodom. A sloboda sa
telom...
„Ne možemo se pretvarati da smo slobodni ako ne raspolažemo sopstvenim
telom. Pritom smatram da su žene u najboljem položaju da ovo razumeju. Ako
drugi, to jest muškarac, religija, država umesto vas odlučuje da li imate ili
nemate pravo na seksualni odnos ili na abortus, onda ste samo polugrađanka, jer
ne posedujete sopstveno telo.“
Knjigu sa podnaslovom „seksualni život u Maroku“ čini dvadesetak ispovesti,
svedočanstava žena koje su posle izlaska proze U vrtu ljudoždera prilazile Lejli Slimani i želele da joj krišom
ispričaju životnu priču.
Književnica, od 2017. godine lična predstavnica francuskog predsednika
Emanuela Makrona za frankofoniju, rođena je 1981. u Rabatu. U Pariz je došla na
studije, a u Maroku je, kako obično navode biografije, vaspitavana u duhu
francuske tradicije. Čitala je, putovala, studirala, ali istovremeno posmatrala
ljude oko sebe u rodnom kraju.
Skrenula je pažnju u uvodu na tešku unutrašnju borbu koja sagovornice
„raspolućuje između volje da se oslobode tiranije grupe i straha da bi ta
sloboda za sobom povukla rušenje svih tradicionalnih struktura na kojima je
izgrađen njihov svet“.
Slušajući ih, skrivene iza lažnih imena, želi da čuje stvarnost zemlje, mnogo
složeniju i bolniju nego što se čini. „Ako se pridržavamo postojećeg zakona i
morala koji se prenosi s kolena na koleno, treba smatrati nevinim sav neoženjen
i neudat svet. Verovati da mladi muškarci i mlade žene nikada nisu imali polni
odnos. Konkubine, homoseksualci i prostituke oba pola, svi ti, ljudi, dakle, ne
postoje.“
Ubeđena je da preko prava da raspolažemo telom i oslobađanja od pritiska
porodičnog okruženja ne ostvarujemo isključivo seksualne, nego političke
slobode. Citira politikologa Omara Sagija, članak štampan 2013. u listu Mlada
Afrika: potajna seksualnost i potajna politika idu zajedno.
Zato odjekuju reči iz poglavlja Soraja:
„U pubertetu sam shvatila da se moj pol tiče celog sveta: društvo je imalo
pravo nad njim.“ Devičanstvo je opsesivna tema. Šta sa rizičnim, tajnim
abortusima; šta sa ostavljenom decom...
„Da bismo se uhvatili u koštac sa ovim problemima, potrebno je smeti
govoriti o svemu.“
Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o provokativnim knjigama, ali šta
ukoliko tu provokativnost uopšte nismo primetili... Izgleda da se i književnica
igra. U romanu Uspavaj me, čije
jezgro jeste zločin dadilje otkriven već na prvoj stranici, reći će kako
junakinja voli da gleda seriju o kriminalističkim istragama. Uz to, čita
krimiće... Da li su te opaske način da se preskoči jeftina šokantnost, da se
izbegnu pojednostavljivanja?
„U tom pogledu, heroina liči na
mene. Mnogo volim novinske vesti i policijske serije. U oblasti zabave danas je
postalo sasvim uobičajeno prikazivanje prilično groznih ubistava. Okruženi smo
nasiljem posvuda i stalno, uronjeni u njega, čak i u najbanalnijim životnim
trenucima. Upravo to sam želela da prikažem. Čim otvorimo knjigu ili uključimo
televizor, otvaramo vrata nasilju.“
Izgovorene reči Lejle Slimani
vraćaju nas u roman.
„U zabavnom parku urlaju, što od
straha, što od radosti.“
(NIN, 24 decembar 2020)