Vladan Matijević, Darko Cvijetić, Svetislav Basara, Enes Halilović, Savo Stijepović, Bojan Savić Ostojić i Ognjen Spahić finalisti su ovogodišnjeg konkursa za najprestižnije književno priznanje. U ponedeljak, 25. januara, saznaćemo ime 67. laureata

Na korak do književne slave! Tim je rečima pre više godina jedan dnevni list dočekao naslove romana tada uvrštene u najuži krug. Čekajući da nam Marija Nenezić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević, Branko Kukić i Teofil Pančić (predsednik žirija) saopšte imena ovogodišnjih finalista – zapitali smo se jesu li umetnici zaista sigurni da žele tu „slavu“.

Više smo puta posmatrali laureate kako oborene glave ulaze na zadnji ulaz, pazeći da ih reflektori i kamere ne uhvate barem još trenutak. Neretko je njihov izraz lica otkrivao da im se po glavi vrzma pitanje: šta mi je ovo trebalo...

Koliki je teret velikog priznanja?

„Nagradu NIN-a primio sam s osobitim zadovoljstvom, zbog njenog renomea i zbog vrijednosti dosad nagrađenih pisaca. Iako ta nagrada i obavezuje. Oduzima pravo na promašaj. A život se ne sastoji samo od uspjeha“, rekao je Meša Selimović, pošto je 1966. nagrađen za Derviš i smrt.

„Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu“, objasnio je Danilo Kiš, govoreći 1972. o Peščaniku. „Prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija.“

Sigurno pamtite kako Slobodan Tišma, autor Bernardijeve sobe, 2011. nespretno prima džinovski reklamni ček, držeći ga vrhovima palca i kažiprsta, kao muvu. Ostaće na margini? „Marginalnost je neko unutrašnje stanje. Neko osećanje poniženosti i nikakva me nagrada ne može izlečiti od toga.“

Tek su kultne knjige proklete! – poručuju nedavno iz francuskog časopisa Republika knjiga, navodeći primer Čarlsa Veba. Vebu su delo Diplomac i čuvena ekranizacija doneli slavu i novac, a on je uporno pokušavao da se svega toga reši. Živeo je u kombiju, po jeftinim hotelima, s malo nameštaja i još manje odeće. Posle je stvarno skinuo sve sa sebe i pridružio se koloniji nudista.

U novom romanu Slobodana Tišme, glavni junak šeta gradom, tokom paklenog leta, takođe golišav, u japankama i takozvanim picigenkama, minimalkama, kupaćim gaćicama sa dugmetom sa strane.

No, lovorike ostaju!

U ponedeljak, 25. januara, oko podneva, žiri će objaviti ime 67. dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine.

Dotle pročitajte razgovore sa romanopiscima iz najužeg kruga:

Vladan Matijević: Sloboda govora

Novinari žive u košmaru

Sloboda govora Vladana Matijevića (Laguna) roman je o ubistvu novinara, izneverenom prijateljstvu i neostvarenim ambicijama. I formom i sadržinom, knjiga od početka uvlači čitaoca u atmosferu novinarskog posla i njegovog preplitanja sa političkim interesima do najviših struktura vlasti. Priča o misterioznom nestanku novinara Čomskog i njegovom prijateljstvu od studentskih dana sa kolegom Vladimirom F. čita se kao triler. Ali iza tog zapleta krije se opora slika erozije svih vrednosti, izdaje, pogubnih podela i sudbine novinara i srpskog društva uopšte u tri poslednje neslavne decenije.

Kako se otvorio rukopis novog romana? Počinje poglavljem Vesti: „Beživotno telo novinara Saše Čomskog pronađeno je danas u hotelu Panorama na Maljenu. Uzrok smrti je nepoznat, ali je izvesno da je smrt bila nasilna, pošto su na lešu vidljivi tragovi fizičke torture. Sa zaposlenima u hotelu nismo uspeli da stupimo u kontakt, objekat je privremeno zatvoren.“

Odavno sam želeo da napišem roman o uticaju represije na živote ljudi koji se bave novinarstvom, verovatno zato što je uticaj medija na javno mnjenje danas ogroman i što je ta tema veoma aktuelna. Rukopis je na samom početku bio dramski tekst, u jednom trenutku je prerastao u roman sastavljen isključivo iz dijaloga, pa u roman u prvom licu, zatim u trećem, da bi posle tri godine rada na njemu dobio oblik u kojem je objavljen.

Ko su vaši junaci? Već na prvoj stranici Slobode govora nailazimo na izvod iz obdukcionog nalaza.

Glavni junaci su novinari Saša Čomski i Vladimir Filipović, jedan koji je ostao dosledan mladalačkim idealima i drugi koji ih je izneverio, a da ni sam ne zna kako i zašto. Tu su i njihove kolege iz redakcije Jutarnjih novina Marica Mrkšić, Jezdimir Cijuha, direktor Simon Starčević, s druge strane prisutno je neobično osoblje hotela Panorama na Maljenu, zatim pravi ili samozvani inspektor T. H. Malkovič, tu su i korumpirani političari i kontroverzni biznismeni... Može se reći država u malom.

Zašto vas je zainteresovao svet novinarstva? Možda zbog pitanja koja nameće... Da li stvarnost utiče na medijsku scenu ili zapravo mediji kreiraju stvarnost? Da li je moguće da događaji koji se opisuju u novinama tek po njihovom objavljivanju prelaze u realnost...

Mislim da su ljudi zaposleni u srpskim medijima u poslednje tri decenije suočeni sa velikim problemima i da je čitavo društvo prema njima dosta nepravedno. U novinarskom svetu prisutno je i dobro i zlo, i istina i laž, sve ono što je za priču potrebno. Svestan sam da ni ja novinare nisam prikazao u lepom svetlu, ali sam na njih barem skrenuo pažnju i pokušao da dočaram deo košmara u kojem se svakodnevno nalaze. Mogu reći da se ovog puta tema sama nametnula, bilo je potrebno samo širom otvoriti oči.

Darko Cvijetić: Što na podu spavaš

Junaci drhtavog glasa

Centralni motiv romana Što na podu spavaš Darka Cvijetića (Književna radionica Rašić) predstavlja povlačenje regruta JNA iz kasarne u Sarajevu na samom početku sukoba. Položaj pitomaca sasvim je otežan činjenicom da im je preko noći na zastrašujući i neverovatan način u potpunosti izmenjen identitet.

Kada ste i kako počeli da pišete roman Što na podu spavaš?

Roman je postojao u meni godinama, gradio se i sazrijevao. Na neki čudan i nevin način postajao je produžena ruka mog prethodnog romana Šindlerov lift, koji je zapravo priča o nestanku jedne osamdesetogodišnje zemlje i tutnju tog raspada u opštem pokolju. Ovog puta moj pogled je sužavanje fokusa kamere na užu priču, na moju porodicu i njezinu genezu prolaska kroz taj raspad. I dalje je to fuzija fakcije i fikcije, a sve da bi roman dobio literarnu uvjerljivost, da bi postao „onaj koji je nastao nakon naše sličnosti“, kako kažu svete knjige. Priča je duboko „cvokoćena strahom“ i takva se vratila u rečenicu. Urtekst je drhtanje istorije koja se prelama preko sudbina nevinih i dobrih, i satire ih u prašinu. Morao sam napisati Što na podu spavaš, to je dug i mome ocu koji je ostao bez pola porodice u Jasenovcu, i mome bratu zarobljenom u kasarni na početku rata, i mojoj majci, koja je rane nanesene im vidala dubokom ljubavlju i vjerom.

Ko su vaši junaci?

Moji su junaci oni koji ili nemaju glasa, ili nemaju pravo na njega. Roman zahvata veliki vremenski period i veliki geografski prostor. Mogli bismo reći da omeđuje teritoriju od Galicije do Amerike, a sve preko Kozare i dječaka u kasarnama JNA u Sarajevu ili već gdje hoćete, Sloveniji, Tuzli, Varaždinu... Ti dječaci su moji junaci. Dječaci po logorima i jasenovačkim i trnopoljskim, dječaci u kasarnama koji ne znaju koji i kakav rat vode, ko ih napada i od koga se brane, ne znaju ni ko su njihovi neprijatelji, pa čak ni u kojoj su vojsci. Moji su junaci uvijek žrtve, i njihov glas je pištav od jecanja. Možda im moje rečenice nude napokon zagrljaj. Možda je roman poderotina u tkanju jednog diskursa, jedne naracije koja misli da polaže pravo na istinu i sjećanje. Etika i estetika između sebe moraju imati znak jednakosti, i taj znak je, opet možda, i glavni junak romana.

Brzo menjate pripovedače kratkih poglavlja. Da li vam se odmah nametnula takva forma?

Godinama pišem poeziju i ona me naučila ekonomizaciji rečeničkog tkiva i različitim pripovjednim strategijama. Naučila me je i sažetom govoru, vrijednosti pojedinačne riječi i njezine moći dok se udružuje s drugom da bi tvorile rečenicu. Na drugoj strani, ja sam dijete pozorišta, to je vidljivo u dramaturškom kodu romana, u slojevitosti iskazivanja i dramatskom rasplitanju. Živimo puno brže nego, recimo, prije dvadeset godina. Romanesknost se takođe promijenila, kao i sve oko nas, želio sam da brzim izmjenama postignem dinamiku koja vas prikuje za nevelik roman, ali vam drži pažnju i ne pušta prije završnih udaraca. Naravno da je takva taktika dvosjekli mač, ali samurajski zasjeći u bol traži duboku koncentraciju i jasan i neprikosnoven rez. Ili, da završim citatom A. Ajnštajna: „Vrijeme postoji da nam se sve ne bi dogodilo istovremeno.“

Svetislav Basara: Kontraendorfin

Fikcionalni hormon nesreće

Roman Kontraendorfin (Laguna), definisan u podnaslovu kao „disertacija“, pripada onom delu opusa Svetislava Basare u kome se rableovski demontiraju srpski mitovi. U središtu priče je detronizacija nacionalnih veličina i bardova. Razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi uvek je u službi izvrgavanja ruglu pogubnog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije se samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdižu do groteske i satire. Pisac pominje „stvarne“ ličnosti u svojoj knjizi, ali napominje kako u stvari govori isključivo o krpenim lutkama koje je od njih napravio deo štampe da bi se njima mlataralo u javnosti, o godišnjicama. Da bi se podizala prašina i magla, jer se u magli lakše rade mutne stvari.

Vaši junaci nose imena „stvarnih ličnosti“. Ipak, šta od njih ostane kada prođu kroz poglavlja sa naslovima Mikrofonija, Kontrainicijacije, Metafizika evrodizela i Samsung galaxy J5...

Umesto o „stvarnim ličnostima“ radije bih govorio o konkretnim, upokojenim ili još živim osobama, koje onoga trenutka kad se uvedu u roman, uranjaju u fikcionalno, kao što (meni mnogo draži) fikcionalni likovi izranjaju u pojavni svet da bi kroz ogovaranja, prepričavanja, dosoljavanja i preterivanja demistifikovali mizanscen Lutkarskog pozorišta Srbija u kome konce scenskih pokreta (i stvarnosti) „stvarnih likova“ povlače tajanstvene „više“, u stvari vrlo niske sile.

Šta je kontraendorfin?

Kontraendorfin je fikcionalni hormon nesreće, tamna strana Meseca endorfina, hormona sreće. To je termin iz (fikcionalne) endokrinologije, koja je, iako kuhinjska, poprilično opširna i detaljna, pa je nema smisla prepričavati. Hoću u stvari da kažem – i to u romanu „dokazujem“ – da histopatologija i psihopatologija nisu tako daleko jedna od druge. Slično tome, Stojković i Kaloperović se mesecima opijaju do delirijuma da bi razotkrili jedan delirijum koji nema veze sa alkoholom, a Kaloperović (i roman) završavaju u pornografskoj sceni u nužniku benzinske pumpe da bi razotkrili jednu drugu, mnogo odvratniju pornografiju.

Kako gledate na odnos stvarnosti i fikcije? Na početku citirate Šopenhauera: „Ovaj svet je pakao.“

Delimično sam već odgovorio na to pitanje. Ali da dodam i ovo – to je nerazmrsivo klupko iluzija od kojih „selektori stvarnosti“ (pominju se u romanu!) izdvajaju segmente i od toga klepaju ono što samouvereno nazivamo realnost. A pakao, pakao je odvajanje stvarnog i fiktivnog, i ograničenog je trajanja.

Enes Halilović: Ljudi bez grobova

U središtu sopstvenih zagonetki

Potraga za istinom je poput bačenog koplja – reči su koje stoje na korici romana Ljudi bez grobova Enesa Halilovića (Laguna). Sve počinje od ljubavi: mladić je zavoleo devojku, ali prosci su već došli kod njenog oca. Devojka nije mogla da pogazi očevu reč, a zaljubljeni mladić nije podneo gubitak. Zaljubljen i povređen, puškom je delio pravdu-nepravdu. Odmetnuo se i potera za njim trajala je četrdeset sedam dana. Pripovedač je sin poznatog odmetnika koji istražuje poteru za ocem, a sve što će naći vodi ga prema literaturi i brojnim pitanjima. Šta je otac? Šta je mitski otac? Šta su žrtve? Ko su umetnici...

Kako vam se otvorio rukopis novog romana?

Najpre se odškrinuo. Potom se otvarao, malo pomalo; onda sam prošao kroz rukopis kao kroz vrata. U osvit mojih prvih stihova, još 1992. godine, čuo sam priču o odmetniku i zapisao prve detalje u jednoj svesci gde sam zapisivao prve stihove. Samim tim proza o kojoj me pitate jeste moja praproza – to je baš ono prvo o čemu sam nameravao da pričam. Godinama, taložili su se detalji i skice kao drva od kojih će nastati ugalj. I sve što sam pisao dalo je snagu jedrima romana koji sam napisao i ostavio ljudima i vremenu. Pričajući drugima o drugima možda sam nehotice pričao o sebi.

Ko su vaši junaci?

Ima ih od dve vrste; baš kao i svi ljudi, moji junaci su oni koji traže da budu voljeni i oni koji bi da vole. Prvi smatraju da je najvažnije primati ljubav, a drugi osećaju da je još važnije davati ljubav. Oni se sreću, gube i pronalaze i odgonetaju jedni druge zagonetajući sebe u drugima. Oni su, kao i svi ljudi, prinuđeni da preskaču stavove kao ograde, probijaju zidove da bi ugledali sebe u drugima. To su i ljudi sa neznanim grobovima, to si i ljudi bez grobova, to su ljudi zaustavljeni jednog strašnog oktobra, to su i umetnici koji pokušavaju da se delima predstave kao ljudi bez grobova.

Sakupljate zagonetke... Koja je najveća zagonetka koju ste morali da rešite dok ste pisali Ljude bez grobova?

Kao što u svakom čoveku živi obrazac za odgonetanje, postoji i, sličan njemu, obrazac za zagonetanje. Pročešljavajući život Ezopov, nađoh da je kao savetnik, zagonetkama osvajao teritorije u ono doba kada kraljevi nisu ratovali nego jedni drugima slali zagonetke i tako pobeđivali ili gubili. I Sofokla sretoh, koji je čoveka stavio u središte svoje zagonetke. Onaj koji odgoneta mora ili da izgubi sebe ili da dobije istinu o sebi. Tumačiti umetnost i stvarati umetnost, to su dve paralelne prave koje žive uzročno vezane kao što živi zagonetka kraj odgonetke. Želim da svako ko pročita moj roman oseti nemir koji neće zaboraviti; neka to bude radost odgonetanja i rizik na putu gde je Sfinga postavila mnoga jaja.

Savo Stijepović: Prekrasne ruševine

Mit u vrtlogu sadašnjosti

Na adresu izdavačke kuće Vejnrajt pres iz San Franciska stiže rukopis romana koji je potpisao izvesni Martin Koman, sasvim nepoznat pisac. Pošto autora nema na naznačenoj adresi, jedan od urednika angažuje svog prijatelja i zaposlenika u firmi, Dantea Kovača, kao i detektiva po imenu Virdžil Bak Maligen, da pronađu autora. Tim rečima najavljena je knjiga Sava Stijepovića Prekrasne ruševine (Dereta).

Kako vam se otvorila ova priča?

Prilično dugo sam želeo da napišem jednu ovakvu povest. I u prethodne skoro tri godine potpuno sam se predao toj velikoj epskoj priči, literarnoj fresci ili mozaiku koji oslikava stradanje jedne epohe, jednog sveta koji smo poznavali. Mi doista prisustvujemo jednom opasnom vremenu i bićemo svedoci velikih društvenih potresa i strašnih razaranja, ali je, mislim, veoma važno da se pokažemo kao ljudi, kao braća i sestre, u takvoj sumanutoj, a ispostaviće se – i neizbežnoj entropiji. Ovaj roman je, zapravo, jedna drevna priča bliska antičkim poetikama, ali je istodobno, kako to obično biva sa antičkim delima, i vrlo savremena: to je stara povest o čovekovom padu i novom uzdizanju koja savršeno štima i danas. U romanu je sadržano sve ono što živimo sada, i opake suprotnosti, i opake užase. Mi smo u neprekidnim iskušenjima i potragama. No, povrh svega, moje knjige, a Ruševine osobito, pune su nekih svečarskih, svetlećih staza i daju, u talasima, neku vrstu osunčane budućnosti sveta. Tama i dan, to su mitske tekovine. I to je ono što zaista i stvaram. Stvaram mitove. Ali, ti mitovi imaju široku i otvorenu korespondenciju sa aktuelnim trenutkom, uronjeni su u vrtlog sadašnjosti.

Ko su vaši junaci?

Moji junaci su odrođeni ljudi, sasvim izvaljeni iz zemlje, sve sa korenom. Tumarajući svetom, oni traže neko novo tlo koje bi ih primilo u sebe, ali uporno i jednako naskaču na kamen. Kamen je jalov, ne rađa, ništa i nikog ne prima u sebe, ali je zato deo veličanstvene zemaljske formacije, nastale iz venčanja Goruće Zemlje i Spokojnog Neba. Zahvalno je pisati o takvim ljudima: i neiscrpna su ta izvorišta. To su ljudi koji sa svakim pređenim korakom – i što se svet sve više otvara pred njima – postaju iznutra sve teskobniji. Dok se svet ispred njih širi, oni se sve više sužavaju. Čudno je to. Ali, oprečnosti su izazov. Često pišem o odmetnicima. Priče o njima su, po pravilu, čestite priče. Ipak, iz romana bih izdvojio Skipa Laerta Lenskog: na koncu, ovo je roman o njemu i još nekim stvarima. I da, ja sam jedan od vodećih junaka ove knjige. Mora se jednom javno reći: ovo je moja najličnija knjiga. Zato, pretpostavljam, kida senzuse i kod drugih.

Otkuda to da likovi lutaju Kalifornijom?

Amerika sedamdesetih mi se činila kao idealan dekor u koji bih postavio svoje „serafimovsko“ ili „surovo pozorište“: asociram, naravno, na Artoa. Dakle, Kalifornija, u tehnikoloru i sinemaskopu, činila se kao izvrsna kulisa za teatar koji sam onde, u tom čudesnom okviru, smestio. Zapitao sam se i zašto nam se događa sve ovo što nam se dešava, odakle taj društveni i svaki mogući sunovrat, odakle dolazi sav ovaj ludački metež, kada se pokrenuo taj mutirani monstrum, ekonomski fašizam presvučen u haljine liberala, i recimo da su mi sedamdesete godine prošlog veka izgledale sjajno za vremenski ram, i San Francisko, i pustinja Mohave, i razbacane varoši duž granice sa Arizonom, pa i poslednji veliki hipijevski talas koji je za sobom ostavio raspadnute iluzije, helijumski kez i prljavštinu. Tu, u pustinjama, disao sam lakše, a sve vreme je bio prisutan i muzički bekgraund onog doba, pa je putovanje kroz Ruševine teklo ponekad i bez nekih velikih teskoba i tuga. Inače, od svih ljudi na svetu, pisac bi imao najmanja prava da se žali. Ako to radiš, to onda radiš do kraja. Radiš čestito. Moraš tako. Nema milosti za njih. Nema milosti za pisce.

Bojan Savić Ostojić: Ništa nije ničije

Kolaž sa buvljaka

Kabinet kurioziteta Bojana Savića Ostojića predstavlja nam „nečujni režim“ postojanja sveta u kome se istorija uči na buvljacima, a pijaca je njegova najstarija institucija. Pripovedač romana Ništa nije ničije (Kontrast), kako primećuje Tatjana Rosić, istovremeno je neumorni hodač, strasni kolekcionar polovnih knjiga, uporni detektiv koji prati tragove propadanja svih Jugoslavija, ostavljeni ljubavnik i iznevereni prijatelj. U njegovom pijačnom cegeru nalaze se, kao posebne dragocenosti, dnevnici, spomenari, ceduljice i beleške, crteži i spiskovi želja anonimnih autora. Ovi artefakti, napisani naivno ali ubojito neposredno, rekonstruišu delikatnu priču o samoći i ljubavnom čekanju.

Knjigu otvara uzvik prodavca sa Kalenić pijace: „Pogledaj! Moraš da vidiš! Ja neću ništa da ti pričam!“ Kako ste počeli da pišete roman?

Godinama sam vodio blog o knjigama nađenim na buvljaku. Pijačni barometar za „biblioždere“ vremenom se pretvorio u zbirku reportaža. Zanimljivo je da su u blogu potencijal za roman prepoznali čitaoci. Prvi put sam pisao na tuđi podstrek. Dok sam od bloga pravio knjigu, bilo mi je važno da ne izgubim izvornu oštricu izveštaja, ritam pijace. Svaka literarizacija uništila bi ono što je mene samog teralo da pišem po povratku s buvljaka. Opredelio sam se zato za neku vrstu foto-tekstualnog kolaža, dokumentarno-fiktivnog dnevnika koji pokriva godinu dana. Nije bilo dovoljno izređati buvljačke trofeje. Da bi od toga nastao roman, morao sam da nađem ljudsku nit koja bi dala dublji smisao opsesiji načitanog kupca.

Ko su vaši junaci?

Nikada svesno ne razmišljam o njima. Psihološko me u pisanju ne zanima. Ono Floberovo „Ja sam Ema Bovari“ za mene je mistifikacija. Glavni junak, narator, živi na obodima Kalenića. Po profesiji je pisac, po zvanju mušterija, vrlo čuvarna: sve što zgrne, završi kod njega. U susretu sa pravilima pijace, on postepeno shvata da je sama imovina apsurd, anomalija. To ga ne sprečava da se i dalje raduje ulovima i da seli buvljak u svoj brlog. Laki, „prijatelj pesnik“, naratorov je glavni sagovornik. On se pak prema knjigama ponaša zdravo: čim ih nabavi, razmišlja kako da ih preproda. Za njega se imanje svodi na protok, zaradu. Što se trećeg lika, naratorove žene, tiče, na početku nam se saopštava da je ona otišla nakratko. Ali knjiga odmiče, ona se ne vraća, a pripovedač o njenom odsustvu ćuti. Možda ga to ćutanje tera na pijacu.

Kakva je uloga dokumentarnog i njen odnos prema fikciji?

Likovi su fiktivni, ali predmeti su autentični artefakti. Osim knjiga poezije, naratora zanima jedan siroviji oblik književnosti: nađene sveske. Na citiranje redova iz njih navela me je svest da je to prvorazredni istorijski dokument. Njihovi autori, „obični ljudi“, tretiraju se ovde na ravnoj nozi sa književnicima. Zahvaljujući sveskama, narator otkriva da svi mogu biti pisci, da pisanje nije privilegija već životna obaveza. Iako u mom junaku ima i arheologa, nisam želeo da zapadam u puku faktografiju. Želeo sam da ostanem pisac, a ne priučeni stručnjak. Nisam želeo ni da zapadnem u „sanjarenje“ nad dokumentom. Zadovoljio sam se time da dokument provučem kroz personu naratora i da ga predočim u okviru romana. Zašto? Pa ubeđen sam da nešto toliko stvarno kao prošlost koja se taloži na buvljacima može na ubedljiv način da progovori samo ako se preruši u fikciju.

Ognjen Spahić: Pod oba Sunca

Svetionik što tone u tamu

Branimir Bato Lončar, ražalovani kapetan JNA i njegova supruga Danica žive na svetioniku na Jadranu. Junaci romana Pod oba Sunca Ognjena Spahića (Kontrast), nasukani po kazni, nakon Batovog protivljenja zlostavljanju ratnih zarobljenika s Dubrovačkog ratišta u logoru Morinj, razoreni i ličnom tragedijom Daničine neuspele trudnoće okončane sterilitetom – obrastaju sve dublje u drače koje ih okružuju, i fizički i metaforički, dok se iznenada u njihovom dvorištu ne pojavi dvoje mladih ljudi, kampera, u potrazi za slamkom koja će spasiti njihov raspadajući brak. Ana Pejović beleži u pogovoru da Spahić ispisuje veliku temu o crnogorskoj krivici u jugoslovenskim ratovima, o promeni političkog i društvenog sistema koji je legitimisao zločine i obračune sa onima koji su se usprotivili bezumlju. Koristeći mladi bračni par kao antipod, roman pokreće i pitanja motivacije bračnih odnosa, ostanka ili odlaska.

Kako vam se otvorio rukopis novog romana? Jeste li počeli od prve rečenice u kojoj junak posmatra krošnju palme kao da će pogledom ubrzati klijanje zelenih izdanaka? „Sedam januarskih dana zamrzli su svijet, obmotali ga vjetrom i pretvorili u ledeni otpadak zaokružen tamom.“

Priča je tinjala godinama. Svjetionik u uvali Valdanos često obilazim. Tužno i prekrasno mjesto. Oronulo kao i svjetioničarski zanat. Cio život brinete o svjetlu tonući, zapravo, u najdublje ponore i tame sjećanja. Pa još ako se imate čega sjećati. Uostalom, „niko nekažnjen ne luta pod palmama“.

Junakinja kaže: „Ne mrzim ga. Ne mrzi ni on mene. Davno je to bilo kad smo se voljeli u isto vrijeme. Sad je drugačije. On mene voli dok ga pijanog liječim u postelji, dok previjam rane i stavljam hladne obloge na čelo. Ja njega volim dok gledam kako spava. Lice se preuredi. Sve stane na svoje mjesto. Obrve se poravnaju, a usne rašire i otkriju zube. Takav, gotovo da se smije. Čekam da mu se srce smiri. Pa zaspim i ja.“ Ko su vaši junaci?

Osuđenici. Autsajderi, malo je reći. Poraženi, čije se posljednje bitke odvijaju u trpezariji, kuhinji, tišini spavaće sobe. Junaštvu ni traga.

Centralno je pitanje krivice u jugoslovenskim ratovima?

Ili pitanje osjećanja krivice u odnosu na bliske ljude, čije živote permanentno uništavamo? Pa ko se u čemu prepozna. 

(NIN, 21. januar 2021)