Nin
Madlen D`Arsi, irska književnica: Moje bekstvo iz života u fikciju

Trinaest godina radila je u pravosuđu, a potom počela da piše priče. Autorka knjige Čekajući metak govori za NIN o životu pre spisateljske karijere, odgonetajući kako je otkrila svet svojih već prepoznatljivih junaka, dugo sakrivenih i od nje same

Jedan koji je nosio velingtonke, bila igranka ili ne, pozivao me je trzajem glave. Devojke iz grada su mi rekle da nije nosio ništa osim velingtonki sve dok mu nije izrasla plovna kožica između prstiju, pa su mu sad svi prsti bili spojeni. Od pomisli na to mi se stvarno zgadilo, ali nisam htela da ga odbijem jer bi drugi momci mogli pomisliti da sam digla nos i onda me možda više niko ne bi pozvao. Nema više igranki za mene – piše Madlen D`Arsi u prvoj od dvanaest priča koje čine zbirku Čekajući metak.

Junaci knjige, objavljene u izdavačkoj kući Zavet, u prevodu Slavice Miletić, često nose gumene čizme. Kroz život se kreću kao kroz vodu do kolena, poput ljubaznih ljudi koji pozivaju u kuću strankinju u prozi Preko pačjeg jezerceta. Saznaju da je žena trebalo da prospe pepeo pokojnog supruga sa mosta u reku, ali je pukla brana, ulicom naišao talas, dok se nećkala šta sa urnom odloženom ispod suvozačevog sedišta.

Likovi se penju uz pokretne stepenice na kolenima i na rukama, pokušavajući da se snađu posle raskida, na putu u novi život. Suprug, prinuđen da se maskira u Deda Mraza, sreće gradskog neženju, za čijim stilom života izgleda još čezne. Dva bračna para pištoljem-plašljivcem igraju ruski rulet.

Lin iz pripovetke Bušna kanta čuje u metrou pesmu. Kanta je bušna, draga Lajza... Onda je popravi, dragi Henri. Čime da je popravim, draga Lajza. Slamkom, dragi Henri. Slamka je predugačka, draga Lajza. Onda je skrati, dragi Henri.

Prosjakinja je njena prijateljica iz detinjstva.

„Majka je imala običaj da nam peva dok smo bili deca“, kaže Madlen D`Arsi, čim smo je upitali o tih nekoliko stihova umetnutih u prozu. „U suštini, radi se o cirkularnom problemu, veoma nalik na problem zavisnosti.“

Drugarica se seća. Na Sajmu zabave u Perksu, pobegla je s tipom koji je radio na automobilčićima. „I sad ga jasno vidim. Bio je mršav poput rok zvezde, što smo mi pogrešno protumačile kao glamur.“

Počeli ste da pišete 2005. godine. Ali, i pre toga, sigurno ste osećali da u sebi nosite do kraja izgrađen književni svet. Ne samo kada je reč o najvažnijim temama, nego čak i o motivima. Prepoznajemo vaš glas i umorne junakinje što se vraćaju s posla, tražeći šipku za koju će se uhvatiti u metrou. Kako je sve naposletku izronilo?

Dok sam bila mlada, ideja da budem pisac činila se nemoguće glamurozna i nedostižna. Moj otac i moja majka dolaze sa siromašnih farmi u okruzima Kler i Golvej. Otac je uspeo da dobije siguran posao u državnoj, šumarskoj službi, i taj je posao na kraju njima omogućio da se nastane u malom gradu Makrum, u Korku, na jugu Irske. Imao je sedmoricu braće i jednu sestru, pa nije bilo šanse da ih mala farma sve obezbedi. Moj tata je radio, mama ostajala kod kuće da se brine o četvoro dece; štedeli su novac da ih sve pošalju na fakultet. Nisu pili, nisu pušili. Išli su u crkvu. Bili su ljubazni.

Jesu li čitali?

Majka nam je čitala priče dok smo bili deca. Čitala je Agatu Kristu i P. G. Vudhausa, i gledala filmove na televiziji. Otac nije čitao ništa osim novina. Nismo znali nijednog pisca, umetnika, pesnika. Često mi je bilo dosadno. Čitala sam sve vreme. Išla sam u biblioteku. Komšija mi je pozajmljivao knjige. Pročitala bih lektiru tokom leta, pre nego što bi škola počela. Čitala sam jer sam želela da pobegnem od svog života.

Otkuda želja za bekstvom?

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, Irska je bila u recesiji i teško je bilo doći do posla. Mnogi su bili prinuđeni da emigriraju da bi se zaposlili. Čeznula sam za studijama engleske i francuske književnosti, ali rezultati mojih prijemnih ispita bili su odlični... Ne zato što sam superinteligentna, već zato što sam usavršila tehniku. Zato su roditelji, želeći mi najbolje u životu, hteli da imam neku zvučnu profesiju, tipa prava ili medicine. Volela sam da čitam izveštaje sa suđenja u novinama. Uz to, pomislila sam da bih nekog mogla slučajno da ubijem ako postanem lekar. Pa sam izabrala pravne nauke.

Ipak, brzo ste napustili zemlju...

U vreme kad sam položila pravosudni ispit, u Irskoj je bilo veoma malo posla. Ionako nisam želela da ostanem u Irskoj. Bilo je to veoma represivno društvo. Bez razvoda, bez kontracepcije, bez prava za homoseksualce; licemerno društvo puno tajni. Otišla sam u London i zato je radnja nekih mojih priča tamo smeštena, uključujući i onu koju ste pomenuli. Bušna kanta. Dogodilo se dosta drugih stvari. Neke dobre, druge loše. Živela sam u Britaniji trinaest godina, a 1999. sam se vratila u Irsku, sa mužem i sinom. Dugo sam patila od teške endometrioze. Izuzetno iscrpljujuće stanje, često sa pogrešnom dijagnozom, za koje ne postoji lek. Hilari Mantel pisala je o sopstvenom iskustvu u svojim memoarima pod naslovom Ispustiti dušu (Giving Up The Ghost) i vrlo sam joj zahvalna što je to učinila.

Zbog toga ste počeli da pišete?

U to vreme, imala sam sreću da pohađam besplatne radionice za pisanje Kler Kigan, jednu noć nedeljno, desetak sedmica. Ovi časovi bili su za mene pravo otkriće. Razumela sam šta je govorila o kratkoj priči. Tek tada sam shvatila koliko sam želela da pišem.

Ljudi iz zbirke Čekajući metak uvek su „ranjeni”. Najčešće su iskusili raskid. Ako u priči nema razvoda, tu je barem pištolj. I biće rastave!

Smatram da kratka priča treba da istakne problem, konflikt, čežnju – neku vrstu promene ili epifanije, čak i ako se radi samo o suptilnoj samospoznaji vezanoj za glavnog junaka. Uvek pokušavam da shvatim zašto su ljudi takvi kakvi jesu i zašto rade stvari koje rade, ali to i dalje ne razumem. Naravno, puno je ranjenih u zbirci. U sledećoj knjizi, kolekciji povezanih kratkih priča, koja će izaći krajem 2021, u izdanju Doire Press, neki od likova takođe trpe, ali ima radosnih trenutaka.

Ne zaboravimo socijalni elemenat. Muče ih dugovi, hipoteke... Ponavlja se trenutak kada se sudare sa društvom: stalno moraju da ponište ili provere nekakvu kartu, da se odjave ili prijave na recepciji, na ulazu u firmu.

Nisam baš zainteresovana za bogataše, već za obične likove koji se bore da prežive. Imućni isto imaju problema, bez sumnje, ali njihovi su problemi drugačiji.

Snažne su pripovetke u kojima se likovi vraćaju u kuće u kojima su odrasli. U kuću majke, u kuću oca. Zašto je bitna ta tema?

Emigracija je deo irskog iskustva. Dogodila se tokom Velike gladi u Irskoj od 1845. do 1849, pa opet osamdesetih godina 20. veka, a najnovija 2010. godine. Kasnih devedesetih godina 20. veka, Irska je postala bogata i bila je poznata kao keltski tigar, ali se sve to opet promenilo i opet smo bili uronjeni u ozbiljnu ekonomsku recesiju. Irska je mala zemlja bez rudnog bogatstva, bez rudnika zlata, s obrazovanim stanovništvom, s puno kiše, prelepih krajolika i problema na Severu. Problemi s novcem i emigracijom deo su mog iskustva. Povratak je uvek problematičan. Kako god bilo, dobra stvar u svemu jeste što povratnici sa sobom kući donose sveže ideje i znanje. Irska je sada mnogo drugačije, liberalnije mesto, mesto otvorenijeg uma. Drugačije od prilično uskogrude zemlje u kakvoj sam odrastala.

Šta čini dobru kratku priču? Ponekad detaljem napravite takav potres! Prevara u braku? Tip najpre iznese iz automobila sedište za dete. Narkomanija? Majica sa dugim rukavima. Sasvim dovoljno.

Imala sam veliko zadovoljstvo da učestvujem u radionici s Alisterom Maklaudom, divnim kanadskim piscem, i on je rekao: „Najbolja fikcija specifična je po okruženju u koje je njena radnja smeštena, a univerzalna po temi.“ Korišćenje specifičnih detalja posebno je važno u kratkoj priči. U romanu, zbog duže forme, pisac može da se izvuče „pričanjem“. No, priča ima manje prostora, pa su detalji vitalna stvar da bi čitaocu na efektan način preneli storiju. Volim fikciju koja dozvoljava čitaocu da donese vlastiti zaključak, a ne da ga stalno vodi i upućuje.

Na kraju knjige, među izrazima zahvalnosti raznim osobama, napominjete da ste uzeli stih iz pesme Nika Kelija Je l’ ovo Škotska? Stih je sada u naslovu priče, iako ga prenosite tek na kraju, kao efektan epilog. Jeste li odatle započeli tu prozu?

Ne mogu da se setim kada je stih ušao u priču!

Kako pišete?

Sporo. Zapisujem kratke beleške na iskorišćenim kovertama ili u aplikacijama na telefonu. Crtice i odlomke ostavljam u beležnici. Stvari koje sam čula. Anegdote. Šašave stvari. Kad imam vremena, otkucam grubi nacrt i pojma nemam o čemu se radi. Pomislim da od toga neće biti ništa. Bez obzira, odštampam, škrabam preko toga. Prerađujem. Očajavam. Ne postaje bolje, naprotiv, postaje i gore. Nalazim se sa prijateljima piscima, na Zumu, u ova pandemijska vremena, i razmenjujemo iskustva, uz mnogo smeha. Tad prekrajam priču, iznova, iznova, pokušavam da je popravim.

Da li je u ovakvim vremenima još teže?

U vreme pandemije posebno mi je teško da bilo šta završim. The Happiness of Getting It Down Right (Osećaj sreće kad uradiš kako valja) naslov je knjige pisama koja su razmenili irski pisac Frenk O’Konor i njegov urednik Vilijam Maksvel. To je sve što želim. Veselje ako dobro legne na papir.

(FOTO: Claire O’Rorke)

NIN, 22. april 2021

четвртак, 8. април 2021.

Zvezda najnovije ekranizacije romana Džeka Londona filma Martin Eden, otkriva NIN-u poetiku tog ost
четвртак, 1. април 2021.

Pisac romana Ništa nije ničije, iz ovogodišnjeg najužeg izbora za NIN-ovu nagradu, govori o svom ju
четвртак, 25. март 2021.

Ako je fetišizam zanimljiv, to je zato što govori o uobrazilji, o nestvarnom. Preko jednog fizičkog
четвртак, 18. март 2021.

Prošlost uglavnom nismo shvatili. Ne zato što nismo pametni, nego zato što nismo iskreni. Ranije sm