Nin (Tekstovi)
Fenomen Žorž Simenon: Ne volim kada me gledaju samo kroz Megrea

Pre sto godina objavio je prvu knjigu, a potom još blizu pet stotina dela. Novinaru NIN-a otkrio je 1960. kako piše, ostavljajući nas zamišljene nad pitanjem od koliko je tek romana odustao, ukoliko je sve započeto, pa zbog bolesti prekinuto na dan ili dva, uvek bacao u kantu i kretao iz početka

Beskrajno skroman i simpatičan čovek. Mali je, levo rame lako je povijeno, vuče nekako nadole celu tu krhku simenonovsku figuru kojoj dve stvari daju definitivan izgled; neizbežna lula i naočari koje svaki čas spadaju, kao kakvom nervoznom profesoru, do vrha nosa.

Tako je Dragoslav Adamović opisao belgijskog književnika Žorža Simenona kada su se sreli u Kanu.

Napominje da je za intervju imao deset minuta. Razgovor su snimili u apartmanu broj 211-13 hotela Karlton, na Kroazeti. Naviknut na pitanja – beleži urednik, filmski kritičar i novinar našeg nedeljnika – pisac odgovara brzo, bez kolebanja, krajnje predusretljivo. „Za koleginicu iz Radio Beograda pun je komplimenata.“

Očigledno, Simenon je čovek u žurbi. Već tog leta 1960, štampan je u trideset dve zemlje, na dvadeset pet jezika. Konačna računica? Prozaista, rođen 1903, za osamdeset šest godina života, napisao je blizu pet stotina romana. Svakako, najpoznatiji je po svom liku – inspektoru Megreu.

Ipak, odmah u naslovu, Simenon jasno poručuje: „Ne volim kada me gledaju samo kroz Megrea.“ Otvoreno sumira nastojanja. „Pokušao sam da svoje junake dam istinitije, ali ne verujem da sam od toga uspeo da napravim čistu literaturu.“

Uzalud je bila opaska da je posle njega kriminalistički roman prestao da bude zabava; da je žanr podigao na nivo prave književnosti.

„Ne verujem da je to tačno, štaviše – nije“, odgovara Simenon u starom razgovoru za NIN. „Možda ćete se iznenaditi, ali ja zaista mislim da je kriminalni roman žanr koji još uvek nije dostigao nivo literature. Uveren sam da je moj uticaj bio minimalan, jer su pre mene postojali veliki umetnici, kao, na primer, Po, koji su se bavili ovim istim žanrom. Malo kasnije je kriminalni roman postao jedna društvena igra, mislim, na primer, engleski i američki roman od pre trideset godina, igra šaha u kojoj je učestvovalo pet do šest osoba, okupljenih u jednoj sobi sa jedinom namerom da pronađu krivca-ubicu. U to vreme nije nikada bilo važno da li je ta glavna ličnost bila istinita ili izmišljena. Ja sam pokušao da te ličnosti prikažem istinitije i da razlozi za ubistvo postanu važniji od samog ubice. Ali, ipak, nažalost, nisam uspeo da od toga napravim čistu literaturu. Ja sam, doduše, autor drugih dela koje smatram mnogo važnijim od kriminalnih romana.“

Daleko od toga da se odriče nama omiljenog lika što ga uvek zovu po prezimenu, retko pominjući ime. Žil!

„Ne negiram, naravno, Megrea. Ispunio je jedan veliki deo moga života i mojih nastojanja, ali ne bih hteo da budem ocenjivan samo kroz taj deo moga rada. Kad govorim da to nije čista literatura, hoću da kažem da ono što ispunjava bilo koji ugao nečije biblioteke, ono što se piše po porudžbini, nikad ne može ni da bude prava literatura. Onoga trenutka kad je jednome piscu unapred potreban policajac, ubica, ubijeni, anketa... znači, da on neće moći da pobegne iz već utvrđenog okvira.“

U knjizi Sve što znam o krimiću, Pavao Pavličić raspravlja upravo o ovom problemu u poglavlju pod naslovom „Šablona – smrtni grijeh krimića“. Problem sagledava iz suprotnog ugla. „Oni krimići koje svi, pa i najstroži kritičari žanra doživljavaju kao umjetničke (krimići Hemetovi, Čendlerovi i Simenonovi) redovito se pridržavaju sheme i ne bježe od nje. Ima, doduše, slučajeva kad i kršenje sheme neće smetati kvaliteti djela (kao u slučaju Simenonova romana Pokojni gospodin Gale, gdje se na kraju ubojstvo razotkriva kao samoubojstvo), ali ti su slučajevi silno rijetki i njih mogu sebi dopustiti samo veliki majstori, i to ne odviše često.“

Naravno, koga ne bi kopkalo kako je uspeo da napiše toliki broj dela... Objašnjava da je počeo u sedamnaestoj, kada je i objavio prvenac. U dvadesetoj je otišao u Pariz, da bi naučio zanat i pisao sve ono što može da ispuni biblioteku običnog čitaoca.

„Pisao sam popularne romane za decu, sentimentalne romane za domaćice, pseudosentimentalne romane za staru gospodu – kao što vidite – sve moguće žanrove, pa čak i reportažu i feljtone za novine.“

Dnevna rutina? Radio je od šest ujutro i to veoma brzo. Ukoliko stvara Megrea, kucao je direktno u mašinu i svakoga dana završavao po jednu glavu, tako da je za osam dana roman bio završen. U prozu koja nije Megre – podvlači – ulazio je sa ozbiljnijim pripremama i ne tako brzo.

„Ja doduše moram svakoga dana da napišem jednu glavu, jer dok radim pokušavam da uđem u srž svojih junaka, da živim sa njima i ako mi se desi da zbog bolesti moram da prekinem rad za nekoliko dana, ja nisam sposoban da nastavim – tako mi se neretko desi da otpočeti roman jednostavno bacim u koš, jer znam da ga nikad neću završiti.“

Ipak, uvek je znao da će jednoga dana pisati i druge stvari. Reći će da je veliki uticaj predstavljalo čitanje ruskih autora, što je i njemu samom u prvom trenutku veoma čudno. „Živeo sam u Liježu sa svojom majkom, koja je imala veliki pansion i slučajno su tada u tom gradu studirali uglavnom ruski i poljski studenti od kojih je uvek nekoliko stanovalo kod nas. Razgovarajući sa njima i listajući njihove knjige, ja sam upoznao rusku literaturu mnogo pre francuske! I danas, od svih, najviše cenim, ili, bolje reći, najviše volim Gogolja. Ne čitam mnogo moderne autore i ne želim da ih ocenjujem jer su isuviše blizu mene.“

Simenon i Adamović sreli su se na Kanskom festivalu, između 4. i 20. maja 1960. Pisac je te godine bio predsednik žirija. Nagrađen je Felinijev Slatki život, a program je otvorio Ben-Hur.

Premda je do tog trena snimljeno pedeset pet filmova po njegovim zapletima (prvi još 1932, u režiji Žana Renoara), ništa ne može da kaže o prenošenju literature na ekran. Priznaje da nije video ni jedan jedini film snimljen po njegovoj prozi. „Mene zaista ne interesuje šta se dešava sa mojim ličnostima na ekranu.“

Zamišljamo kako bi reagovao da u najnovijim adaptacijama, kao Megrea, vidi glumca Rouana Atkinsona. Čak i da prethodno nije gledao Mister Bina. Megre postavlja zamku, emitovan 2016, potvrđuje da su se stvari ubrzale i da sad treba biti majstor u instant profilisanju likova. Atkinson daje notu više ukoliko je reč o inspektorovoj usamljenosti.

Pavličić opisuje koliko su istražitelji zapravo usamljeni ljudi, koliko istražiteljeva izuzetnost liči na opsesiju i na neku vrstu prokletstva. „Kao što Eneja ne odustaje dok ne osnuje Rim, tako ni Megre ne odustaje dok ne nađe krivca.“

No, pažnju nam privlače Pavličićeve reči da će se svako lako složiti sa tvrdnjom kako je Simenon doista Balzak dvadesetog veka i da u krimićima daje upečatljivu sliku društva i života u modernom dobu.

Nemački esejista Andreas Bernard zaključio je nedavno da su najveći detektivi svetske književnosti najčešće agenti hladne racionalnosti. Ipak, smatra, Megre je izuzetak; Megre mora da upije atmosferu svog okruženja u svim nijansama. Ključ vidi u saosećanju.

Na primeru nastavka Megre na letovanju, baš iz te 1960, Bernard pronicljivo primećuje promene u zapremini inspektorovog tela. U početku karijere drži se udžbenika, a s tim je povezana i određena konstitucija: mladi inspektor primetno je mršav. Kako raste skepsa prema konvencionalnim policijskim tehnologijama – nastavlja – i on postaje korpulentniji. Uz to, Megreovo telo vidi kao pouzdan seizmograf za status istrage. Na prvim stranicama uvek je trom, vuče se teškim koracima, nespretno ide po stepenicama, ali sa prvim tragom u istrazi, stvarno postaje brži.

Razmišljajući o ovim Bernardovim zaključcima, shvatamo da ga pokreće razotkrivanje misterije. Teza je proverljiva i na filmu. Na početku krimića Megre postavlja zagonetku iz 1958, sa Žanom Gabenom, glavni junak je u uvodnim scenama stvarno trom. Govori kao da su ga malopre probudili, a on zaspao pre nego što mu je proradio stomak. Ali, u toj eri, gde su novinari mogli da „ubiju“ okrivljenog onim džinovskim blicevima, čim uhvati trag, pruža korak. Silazi u srce, u podzemlje grada, povremeno lupkajući lulu o đon cipele.

Kraj intervjua za NIN liči na štos iz krimića! Gospođa Simenon odlazi u drugu sobu, a pisac viče: „Da, dolazim...“ „Bio je to očigledno uobičajeni znak kojim se stavlja do znanja da je ugovoreno vreme isteklo. Premda, Simenon ostaje bar još deset minuta. Najavljuje da će krajem leta doći na krstarenje dalmatinskom obalom.“

„Plašim se da se u vašoj zemlji uglavnom prevode moji detektivski romani, a da onaj drugi deo moga rada nije nikom poznat“, izgovara na rastanku.

Pre Prve Megreove istrage, predstavljene u Jugoslaviji 1957, prevedena su njegova dela Kuća na kanalu, Pedigre, Potpis Pikpi. A leto, dva iza toga? Pored onoga što je Simenon očigledno gurao u prvi plan, naslovi: Megre i gangsteri, Megre se vara, Megre u Njujorku, Megre i njegov mrtvac...

Kao što znamo – završava Adamović – pisac se uvek boji s pravom.

(NIN, 13. maj 2021)

петак, 14. мај 2021.

Pre sto godina objavio je prvu knjigu, a potom još blizu pet stotina dela. Novinaru NIN-a otkrio je
петак, 14. мај 2021.

Postoji Imre Sabo koga možete da vidite na video-snimcima gotovo svih najvažnijih društvenih prevra
четвртак, 6. мај 2021.

Pored zbirke Rizik od cigarete u krevetu argentinske književnice Marijane Enrikes, čije horor-reali
четвртак, 6. мај 2021.

Nakon šest godina provedenih u Damasku, špijun sa kodnim imenom Malotru, u tumačenju Matjea Kasovic