Američka spisateljica govori za NIN o zbirci Okorelost, humoru po kome su već slavne njene priče i objašnjava kako stvarnost lepi za fikciju poput nalepnice na branik automobila
Duhovitost i odvažnost da se za potrebe priče hrabro zagrebe po površini stvarnosti – prepoznatljive su odlike proznog opusa Lori Mur. Jedan od njenih junaka, u zbirci Okorelost, u izdanju Agore, zaključuje: „Banana nema ukus prave banane, nego više podrignute banane.“ Zar nešto slično ne bi moglo da se kaže i za svet u kome trenutno živimo?
Međutim, američka književnica precizno meri do koje granice aktuelno sme u fikciju. Zastanemo li kod imena stvarnih ličnosti pomenutih u knjizi, poput Dika Čejnija, Džordža Buša, Donalda Ramsfelda ili Džona Kerija, brzo ćemo primetiti da im daje prostor, ali samo onoliko koliko stane na nalepnicu za branik kola.
„Oh, trudim se da prikažem svet onako kako ga vidim“, objašnjava Lori Mur u razgovoru za NIN. „Ponekad dolazi u formi nalepnice na braniku, ponekad u formi glasine, nekad u novinarskoj formi, nekad sa prijateljem koji ima zanimljiv posao... Amerikanci neprekidno pričaju o politici i javnim dešavanjima. A vesti ima više nego ikad.“
„Stvarna“ imena isključivo su sredstvo kojim stvara okruženje za svoje prepoznatljive likove – mamac da uhvati suštinu najsloženijih zamki čovekovog života. Ovako krupne reči razbija šalama: „Za Ajrinu novu kuću agent za nekretnine rekao je da se nalazi u `ljupkom, pešačkom kraju`, susedne ulice nosile su imena po predsednicima, ali zato se njegov kraj dičio imenima marki mušica za pecanje.“
Okorelost sadrži puno transparenata. Junakinje pretiče kamionet sa nalepnicom: Kakva Hilari? Nema šanse! Na zadnjem braniku drugog kamioneta stoji velika nalepnica sa likom Donalda Ramsfelda: Da li moj kamionet izgleda ogromno s ovom zadnjicom...
Pripoveda o propalim pokušajima da se popravi svet...
„Moj prethodni roman, A Gate at the Stairs, bio je antiratni roman. Fokusirala sam se na upotrebu mladića koji služe u mutnim međunarodnim misijama. Uvek mi je to na pameti, ali naročito jeste bilo u prvoj deceniji ovog veka kada sam pisala roman i dosta priča.“
Pominje duh vremena, povezujući ga sa nekakvim čudnim mirisom u kući, nalik kvascu ili sumporu („Nešto truli u zidovima“), stvarajući utisak da je Amerika stalno u ratu. Tonaža bombi planiranih za Bagdad, „globalna ludost“, vojnici-deca, tortura po zatvorima. Sve se dešava usred „bankrota“.
U toj igri, nezaobilazni su hipici. Tačnije, ono što je od njih ostalo. U storiji Gubici u najavi supruga pripoveda kako se njen Rejf promenio i postao čudan lik. Počeo je da pravi makete raketa u podrumu. „Neko drzak bi možda rekao: desilo mu se neko čudno sranje. Rakete su bile visoke, plastične i penisolike; na njih je Rejf lakom nanosio vojne oznake koje su ih činile autentičnim.“ Upoznali su se u mirovnom pokretu, tokom marša NE nuklearnim bombama. Očajna je: šta se desilo sa zgodnim hipikom za koga se udala.
Okorelost sumira živote, najčešće kroz sliku propalog braka, ređe smrti. „Pretpostavljam da je tako“, slaže se Lori Mur.
Žena se budi posle more. Sanjala je „tornado sa licem unutar sebe“ i potom se udala za njega. Supružnici u poljuljanim vezama, u različitim pričama, preduzimaju akciju (putovanje, antidepresiv, džoint), ali gube avanturistički duh.
I „previše mladi i previše stari“ u isti čas, uporno se preispituju. „Jebote, gde ti je bila pamet?“ Razmišljaju o pogrešnim skretanjima. Stižu im pozivi za razvod. „Lako je izgubiti se u pokretu i ponavljanju.“ Problemi često počinju sa razbacivanjem odeće po kući: „Kad ga je upoznala, ličio je pomalo na nudistu. Bilo je dobro zabavljati se sa nudistom; stvari su išle glatko.“
Posle ovih rečenica, na pomen stvari što idu glatko, kažem sagovornici našeg magazina kako je u mom detinjstvu, u Jugoslaviji, turistička organizacija napravila grešku, pa smo naposletku bili smešteni u hotelu za nudiste, jer je tamo bilo slobodnih soba. I danas pamtim kako hodaju dugačkim hotelskim hodnicima. Žalim što ne mogu da se setim kako je izgledao doručak. Pretpostavljam da bi vešto prekrstili noge.
Kako definiše humor po kom je tako čuvena? Džordž Sonders nam je rekao da je humor otvorenost; „iskrenost koja dolazi iz neočekivanog ili obično nedozvoljenog pravca“. U svojim esejima o drugim piscima ili televiziji, Lori Mur više puta ponavlja reči humor pod vešalima, tihi humor, crni humor.
Smešno nam je što lik u uvodnoj storiji kupuje smoking boje „kukajuće golubice“, za koji je saznao iz svadbenog časopisa. Posluži i epigraf iz Intervjua s psom Ejmi Gerstler: „Nemoj mi režati. Sve što padne na pod je moje.“
Bizarno je važan deo priče. Junakinja ima hobi: skulpture dvanaestak drvenih golih dečaka na čijim je penisima svrdlom izbušila rupe da omogući protok vode ako se jednog dana stvori prilika da ih proda kao baštenske fontane.
Nadamo se da nikome neće pasti na pamet da pravi kolekciju najlepših misli Lori Mur. Recimo, onu iz svatova: „On i Suzi su bili pozvani. Za prikrivanje osećaja krivice uvek možete upotrebiti pasiv.“ Ili: „Ako si suicidan, rekao je polako, a ne ubiješ se stvarno, ostaneš poznat kao mračnjak.“ Mračnjaštvo kao izvor duhovitosti?
„Mnogo humora dolazi iz toga što se dogodilo nešto neočekivano, kako u tonu, tako i u suštini. Mogla bi biti reč o iskrenosti, kako navodi Sonders, što bi opet moglo da proizvede smeh koji izvire iz napetosti i nervoze. Ili može biti apsurd. Nagla ozbiljnost ili iznenadna apsurdnost: promena u tonskom registru. Komedija i tragedija odjednom se sudare glavama i zamute stajališta. Ako neko istražuje elemente humora, često će utvrditi da se preklapaju sa hororom. Vaš hotel sa nudistima što šetaju hodnikom može da bude smešan, ali bi mogao da bude i horor epizoda.“
Neretko zaplet izazove smeh, kao kada grupa motociklista na harlijima prekine svadbu. Na tom mestu njena igra sa protokom vremena dostiže tačku pucanja. Vreme prolazi sporo, staje, prestaje da postoji. Pre toga, vreme se kreće, leti. Pripovedač smatra: „Zapravo, osećaj da vreme leti čini da pomislimo kako ljudski život trijumfuje nad vremenom samim. Vreme je letelo toliko brzo da, na neki način, nije ni uspevalo da ostavi trag. Životi ljudi su se provlačili između njegovih bodlji, kao insekti između kapljica kiše.“
Tu je i sat na avionskom letu preko okeana. Želja da se iznova i iznova prelazi međunarodna vremenska granica, sve dok se majka ne vrati u doba kada je sin bio mali dečak.
Ne zaboravljamo rođendansku tortu. „Jesi li ikada razmišljala o tome kako dok svećice gore, vreme stoji, čak i dok trenuci odnose dim?“
Potvrđuje nam da puno razmišlja o zbunjujućoj prirodi vremena, pa isto čine njeni likovi. „U jednoj ranoj priči imala sam junaka koji kaže: Vreme! Kakva prevara!”
Prevod studenata
Prevode priča u zbirci Okorelost uradili su studenti Odseka za anglistiku tokom školske 2016/17. godine, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, u okviru kursa iz književnog prevođenja: Dušan Banović, Milica Vuković, Staša Đokić, Tibor Devai, Jovana Stojanović, Isidora Savin, Nevena Dudaš, Tanja Šobat, Romana Vuletić, Monika Zelenković, Marija Presječan, Nataša Bogdanović, Branislava Vignjević, Katarina Radovanović, Aleksandra Šević, Tatjana Miku, Nađa Jovičin, Milica Matkovki, Nika Čolić. Redaktor prevoda je Ivana Đurić Paunović.
(NIN, 20. maj 2021)