Nin
Borivoj Gerzić, književnik: Igra s nožem u grudima

Autor knjige Beket: čovek i delo opisuje NIN-u kako je napisao prozu o životu slavnog pisca, šta je u tom istraživanju bilo opasno i zašto je važna monodrama Sonje Savić Ne ja

Novu knjigu pod naslovom Beket: čovek i delo (izdavači Zlatno runo i Milstone), Borivoj Gerzić otvara citatom potpisanim inicijalima S. B. „Ponekad sebe pomešam sa svojom senkom, ponekad ne.“ Duhovita je to opaska za početak dela o Samjuelu Beketu (1906–1989), duboka i dvosmislena, pogotovo ukoliko znamo da je Gerzić i sam pisac niza zbirki pripovedaka (pored ostalih: Jedan život kakav jeste, Poslednje stvari, Priča. Ljubav), te prevodilac i tvorac Rečnika anglo-američkog slenga, Rečnika engleskih fraza i idioma i Rečnika srpskog žargona. Četvrt veka radio je na rukopisu o Beketu, ali je u ovaj životopis ušao lično, na izvestan način rasterećeno, držeći se ipak dokumenata, ali ne skrivajući beketovsko u sopstvenom opusu, bez poređenja, naravno; u onim Estragonovim cipelama ostavljenim kraj pozorišne rampe u Godou.

Estragon: Ostavljam ih ovde. Doći će neko drugi, isto tako... kao i ja, ali sa manjim stopalima, i one će ga usrećiti.

Borivoj Gerzić prati život pisca iz godine u godine. Uz podatke vezane za Beketov život, beleži šta se istovremeno događalo u svetu. Recimo, da je 1915. u Čikagu, kada je Beket imao devet godina, promovisan prvi frižider za domaćinstvo. Takođe, podvlači činjenicu iz biografije, smeštenu u 1926: „Još uvek ne puši i ne pije.“ Takve duhovite napomene, kao izašle iz usta Vladimira i Estragona, razigravaju prozu i otkrivaju čitaocu temelj nad kojim je izrasla jedna naročita poetika.

Mreža

Iste godine kada je u Parizu objavljen Godo, 1952, prvi put su proizvedene pilule za kontracepciju i testirana prva hidrogenska bomba – dodaje Borivoj Gerzić u razgovoru za NIN, i nastavlja: „Ma koliko geniji literature (a Beketa bez problema možemo da ubrojimo u tu malobrojnu skupinu) izgledali inokosni i nepovezani sa okolinom u kojoj žive, nije tako. Mreža sveta i pojedinaca u svetu nerazmrsiva je, a uticaj sredine (i porekla) mnogo je veći na pojedinca nego uticaj pojedinca na sredinu. Zaneseni talentima i umećem genija, često to previđamo. Zato mi je bilo potrebno da Beketov život i njegova dela stavim u neki kontekst, makar i pomoću tih nekoliko naznaka o dešavanjima u svetu na kraju svakog poglavlja. I profunkcionisalo je.“

Sonja

Ako stavimo naporedo godine objavljivanja Beketovih pozorišnih i proznih tekstova u Evropi, koji su napravili revoluciju u modernom teatru i savremenoj literaturi, i godine premijera Beketovih komada kod nas, ili premijere komada naših pisaca tog vremena, dobijamo interesantne rezultate. Beket, na primer, objavljuje 1929. svoj prvi tekst, esej Dante… Bruno. Viko.. Džojs (tačkice označavaju vekove) iste godine kada se u Beogradu i Zagrebu održavaju premijere Nušićeve Ožalošćene porodice i Krležinih Glembajevih. U vreme premijere Beketove Ljuljaške u SAD, 1981, sa Bili Vajtlo u glavnoj ulozi, u Beogradu se izvodi njegova monodrama Ne ja (Pozorište Nova osećajnost) u tumačenju izvrsne Sonje Savić, koja je tom ulogom i zvanično počela pozorišnu karijeru. Iz tih preklapanja mogu se izvući određeni zaključci o odnosu naše kulture prema drugim.

Upoznavanje

Beketa sam upoznao postepeno. Preko njegovog najpoznatijeg dela, Godoa, na fakultetu, verovatno površno, mada je utisak bio jak. Preko romana Moloa, koji sam na srpskom čitao sredinom osamdesetih. Beket je još bio živ; umro je 1989. Obožavao sam tu knjigu. Preko njegove kratke proze, koju sam kasnije prevodio za časopise – tada sam već bio dobro zagrejan. Potom i preko njegovih ostalih bitnijih radova, originalnih i prevedenih, kojima sam se vraćao mnogo puta. Neka neodređena privlačnost od samog početka. Duhovna srodnost, šta li, imaginarna ili stvarna, sa duhom njegovih radova. Što sam se više u njih uvlačio, sve su me više obuzimali.

Opasnost

Ali to je opasno po sopstveno pisanje. A ja sam počeo i sam da pišem sredinom osamdesetih. Beket je moćan pisac, i nije lako ne oponašati ga, nije lako svariti ga. Ali tada me je zanimalo sve o njemu, njegovi pozorišni i prozni radovi, njegove režije sopstvenih komada, književni i životni postupci, okolnosti u kojima je živeo… Kao neka potraga za duhovnim očinstvom.

Pisanje

Počelo je od toga što sam za jedan izbor Beketovih kratkih tekstova, Kraj i druga proza, koji smo 1993-94. uradili David Albahari i ja, napisao kratku Beketovu biografiju. Onda se ta biografija tokom godina širila, istraživanje se razgranalo, i stigao sam do knjige Beket: čovek i delo, objavljene 2019. Literatura o Beketu je ogromna, i stalno se povećava, trebalo je vremena da se to iščita, i sintetizuje.

Nož

Fascinantne su razne pojedinosti iz Beketovog života. U mladosti je bio talentovan igrač ragbija i kriketa, dobar srednjoprugaš i dugoprugaš, voleo je da igra šah, ali i da boksuje – jedne godine bio je školski pobednik u lakoj kategoriji. U Parizu ga je, kao tridesetdvogodišnjaka, ubo nožem u grudi neki makro, jedva je preživeo. Tokom rata, pristupio je Pokretu otpora u Parizu, bio aktivan u tajnom prebacivanju podataka o kretanju nemačkih trupa na mikrofilmove, koji su onda krijumčareni u Veliku Britaniju, i zamalo ga Gestapo nije uhapsio u jednoj raciji – posle rata, dobio je od De Gola orden za hrabrost, o kome nikome nije govorio. Skoro svu svoju imovinu razdelio je pre smrti. Na računu mu je, i pored znatnog priliva od tantijema, ostalo samo nekoliko hiljada funti.

Put

Najfascinantniji je, ipak, njegov razvoj kao pisca. Beket iz mladosti nije isto što i sredovečni Beket, a pogotovo ne pozni Beket. Put koji je prešao, i kao čovek i kao pisac, jedinstven je, unutrašnji razvoj koji je on uspeo da pokrene skoro je neuporediv, a opet, pri svemu tome, u njemu je ostalo nešto čvrsto i nepromenjeno, od početka do kraja. Izuzetan talenat. Razmišljao je u slikama, osećao kroz mikropokrete i gestikulaciju. Na kraju je razgradio sve prethodno napisano, radikalno odbacio nepotrebno, i završio u nigde i ništa, u glasovima bez tela. Ali bar je bio hrabar da to učini, za razliku od pisaca koji ostaju učaureni u sopstvenim literarnim postupcima i stilovima. Iz Beketa niko ne proizlazi. On je otvorio svoj put, ali ga je i zatvorio.

Avaj

Zamerali su mu da je njegova vizija sveta o ontološkom iskustvu biti živ u svetu mračnija od realnosti, i da nije baš sve tako crno kao što je predstavljeno u njegovim delima, da u svetu ima i „šećera“, što je tačno – kod Beketa nema zašećerenih vizija. Ali na nivou logike i razuma, sve zaista jeste crno. Međutim, Beket je od crnila pravio i „komediju“, kreiravši tako dijalektičan pogled na svet: problemi–protivurečnosti–sinteza. Jedan od njegovih najvećih aduta bio je humor, i to specifičan, satiričan, crni. „Prvo igraj, posle razmišljaj“, „Mudrujmo bez bojazni, magla će se zadržati“, „Nema budućnosti ovde. Avaj, ima je.“ I tako dalje. Njegovi najpoznatiji komadi su tragikomedije, a nijedan njegov literarni junak, ni u prozi ni u drami, nije se ubio, mada mnogi od njih naširoko raspredaju o suicidu. Baš u tom raspredanju jeste komika.

Slava

Beketu se desilo nešto protivurečno. Želeo je slavu i priznanje, kao što ih svaki umetnik želi, a u isto vreme bio je krajnji usamljenik, povlačio se od sveta. Sudar slave sa težnjom za samoćom bio je po njega i negativan i plodonosan. Slava mu je omogućila da ne pokida sve veze sa društvom - dobio je 1969. Nobela - i ne potone u samoizolaciju i depresiju kojoj je čitavog života bio sklon, ali mu je remetila unutrašnje biće, koje je težilo uklanjanju od svetskih aktivnosti. Stvoreni konflikt izazivao je u njemu dramu. Rezultanta su bila njegova dela, koja odražavaju tu dvojnost. Kao neko klatno koje kretanjem održava čoveka u životu.

Genije

Bart je 1972. pisao o smrtonosnom, za avangardu, zagrljaju od strane širokih masa. „Buržoazija će obnoviti (avangardu) i na kraju se sjajno provoditi uz Beketa ili Odibertija…“, rekao je Francuz. Ovo prihvatanje znači, istovremeno, i otupljivanje Beketove avangardne oštrice, to jest njegovo „pripitomljavanje“ od širokog sloja srednje klase. O tome se već govorilo – da šira zajednica tek s protokom vremena shvata genija, mada nikad potpuno, već površno, u skladu sa sopstvenim razvojem, to jest nerazvojem. Beket je toliko dubok da bi se prosečan pozorišni gledalac ili književni čitalac i danas sledio kada bi se nekakvim čudom udubio u ono o čemu Beket piše. O Beketu se danas mnogo raspravlja, njegovo ime steklo je gotovo kultni status, njegova dela analiziraju i proučavaju grupe posvećenih sledbenika-naučnika, ali se njegovi komadi, romani i priče, koji su apsolutno nekomercijalni, ipak retko igraju i objavljuju.

(NIN, 25. novembar 2021)

четвртак, 7. октобар 2021.

Zovu ga slikarem pandemije, iako je stvarao u prvoj polovini prošlog veka. Džulijana Rot iz muzejsk
четвртак, 16. септембар 2021.

Laslo Vegel definisao je u podnaslovu svoje novo prozno delo kao autobiografski roman. Glavni junak
среда, 1. септембар 2021.

Nova knjiga istarskog pisca otkriva kako se primorski grad menja tokom leta i na koje se sve načine
среда, 25. август 2021.

Nemački romanopisac i pripovedač govori za NIN o svom novom romanu Porijeklo koji je nagr