Polemiše se o „avangardnosti“ a
vlada konzervativnost
Fascinirala me je lucidnost i
dalekovidost Dubravke Ugrešić da te 1988. predvidi pokleknuća književnosti pod
pritiskom logike kapitalističkog tržišta. Njeno Zabranjeno čitanje možemo da napipamo već u Forsiranju romana-reke
Žarka Svirčev, viša naučna saradnica u Institutu za književnost i
umetnost u Beogradu, osnovne i master studije završila je na Filozofskom
fakultetu u Novom Sadu, a doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Akademska sfera interesovanja su joj feminističke studije periodike, avangarda
i tradicije romana u srpskoj književnosti. Objavila je četiri knjige.
Vaša prva knjiga Ah, taj identitet! za temu ima
stvaralaštvo Dubravke Ugrešić. Zašto ste odabrali njen prozni opus?
Jednostavno je – volim da čitam Dubravku Ugrešić i pisati o njenoj
prozi, i posebno esejistici naročito je zadovoljstvo. Te knjige me intrigiraju,
uzbuđuju, provociraju svim svojim aspektima, i načinom na koji piše, a
majstorski pripoveda i esejizira, i temama koje otvara i obrađuje, i
imaginacijom, naročito političkom, i doslednom kulturom otpora, i erudicijom i
drskošću i humorom i blagošću.
Kako danas čitate Forsiranje romana-reke?
Čitala sam ga ove godine nakon dugog vremenskog perioda nanovo, kao
intimni komemorativni gest. Fascinirala me je autorkina lucidnost i
dalekovidost te 1988. u predviđanju pokleknuća književnosti pod pritiskom
logike kapitalističkog tržišta. Njeno Zabranjeno
čitanje možemo napipati već u Forsiranju
romana-reke.
Dubravka Ugrešić je prva
dobitnica priznanja koje se dodeljuje od 1954. Govorimo o 1988! Šta nije
štimalo?
Odgovor na ovo pitanje dala je i sama Dubravka Ugrešić upravo u Forsiranju romana-reke, u karnevalskoj
epizodi zlostavljanja književnog kritičara Ivana Ljuštine od strane tri
spisateljice. Motivacija za nasilni obračun sa kritičarem leži u njegovim
stavovima o ženskom autorstvu, a u tim stavovima možemo da prepoznamo tekst Ženska imaginacija Igora Mandića. Inače,
redakcija NIN-a, gde je tekst objavljen 1983, promenila je autorov prvobitni
naslov Kuhinjska književnost. Ti
stavovi su išli ili u pravcu banalizacije ili demonizacije ženskog
stvaralaštva. U oba slučaja, oduziman mu je legitimitet. Reč je svakako o
preovlađujućim predstavama o ženskom stvaralaštvu. I to je još jedna od
relativno aktuelnih dimenzija ovog romana.
Sedam zima kasnije,
laureatkinja je bila Svetlana Velmar Janković za Bezdno, pa Grozdana Olujić 2009. za Glasove u vetru...
Ne iznenađuje toliko činjenica što je Dubravka Ugrešić dobila tek tada
nagradu, koliko me je zapanjila reakcija Grozdane Olujić kada je dobila
nagradu. Naime, kada su je novinari pitali kako se oseća kao žena, tek treća
laureatkinja, odgovorila je da se ne oseća kao žena, već kao pisac. I, tom
prilikom, našla je za shodno da informiše javnost da i žene dobro pišu. No,
podjednako su mi poražavajuće i ovakve automistifikacije i koketiranje sa
patrijarhatom u cilju afirmacije i pozicioniranja, kao i komercijalizacija
takozvanog ženskog iskustva, odnosno njegova trivijalizacija u komercijalne i
populističke svrhe.
Koje su književnice sa važnim
opusom prećutane u 20. veku?
Volela bih da se Biljana Jovanović čita. Nagrada koja nosi njeno ime
svakako doprinosi njenom prisustvu u javnoj sferi, nadam se ne samo na
nominalnom nivou. Iznenadilo bi me prijatno da je savremena čitalačka publika
upoznata sa stvaralaštvom, recimo, Fride Filipović, Julije Najman ili Bobe
Blagojević, odličnih pripovedačica i romansijerki. U našoj kulturi se, međutim,
suočavamo sa fenomenom krivotvorenja, što se desilo sa stvaralaštvom Isidore
Sekulić i Desanke Maksimović. Obe autorke su upodobljene poželjnoj slici
autorke u patrijarhalnom kanonu, dok je subverzivni aspekt njihovog opusa
potisnut iz oficijelne predstave koju o njima imamo.
Pošto je nagrađena, Dubravka
Ugrešić je rekla da je svoj unutrašnji glas, ukoliko govorimo o tadašnjem
najužem izboru, dala Pekićevoj Atlantidi.
Kome ide vaš – „unutrašnji glas“? Ne zaboravimo svetsku književnost.
Uhvati me panika kod ovakvih pitanja. Doživljavam to kao svojevrsno
svođenje i književnosti i same sebe. Ovo zvuči odveć pretenciozno, no tako je.
Ali, evo, jedan prigodan odgovor, neka posluži kao čitalačka preporuka. Reč je
o autorkama koje već godinama čitam, stalno im se vraćam, saplićem se ovih dana
po kući o njihove knjige jer pišem o njima. Dakle, Judita Šalgo i Daša Drndić.
A i tražili ste nešto iz korpusa svetske književnosti.
Ostale svoje knjige posvetili
ste feminizmu i avangardi. Redovno imamo polemike: da li žiri nagrađuje dela
koja nisu „klasični romani“. Pominju se upravo „eksperiment“, „avangarda“,
„neoavangarda“.
Odrednicama avangarda i neoavangarda pristupam kao književna
istoričarka, kao precizno opojmljenim i istorizovanim konceptima. Moja
književnoistoriografska okupacija jeste avangardno i neoavangardno stvaralaštvo
žena i činjenica da smo kao kultura uspeli da sakrijemo od sebe taj izuzetni
segment književnosti i umetnosti 20. veka.
A upotreba tih reči?
Drugačije stvari stoje kada je u pitanju kolokvijalna upotreba ovih
reči. Nisam sigurna da bih umela da kažem u kontekstu srpske književnosti šta
bi to danas bilo avangardno, a naročito bih bila oprezna sa upotrebom reči
eksperiment. Roman u stihu, primera radi, niti je avangardna niti eksperimentalna
forma. Sklonija sam atipičnosti, kao pravoj meri odstupanja u savremenom
srpskom romanu. Ako pod klasičnim podrazumevamo način pripovedanja, onda bih
uvek pozdravila odstupanje od tih konvencija jer je, po svemu sudeći, to još
uvek polje iskoraka, u smislu inovativnosti, za koji se autori najčešće
odlučuju. Avangardnost bih najpre volela da vidim na sadržinskom planu, čini mi
se da tu preteže jedna konzervativnost – čak i kad sebe pozicionira u nekakav
progresivni politički spektar, sa stanovišta književnosti, to je i dalje u
okvirima opšteprihvaćenog diskursa vremena.
Čudno je da članice i članovi
uđu u žiri kao kritičari i kritičarke, a onda prestanu da pišu kritiku dok im
traje mandat.
Objavljujem u Poljima i Beogradskom književnom časopisu. Apropo ovoga
što ste konstatovali, verujem da je u pitanju svojevrsno zasićenje. Nakon što
se isprati obimna produkcija uz intenzivne diskusije, sigurno da je ponekad
potreban i otklon. Moguće je da ću ga i sama napraviti. Za sada, kritika mi je
važna i zbog formatiranja ličnog čitalačkog iskustva i rezimiranja produkcije u
koju smo imali uvid. Da ne kažem i zbog mentalne higijene. Ako i budem pravila
pauzu, povod tome sigurno neće biti što sam članica žirija, drugim rečima, radi
održavanja privida objektivnosti, a, u stvari, negovanja kulture nezameranja.
Štaviše, kritika je u nazivu
nagrade...
Svi mi ulazimo u žiri kao formirani književni kritičari. U kritici
nema nepristrasnosti jer je njen cilj vrednovanje. Rad u žiriju, bar kada je
reč o najširem izboru, pa i užem, podrazumeva pravljenje reprezentativnog
izbora i nisu sve knjige koje su se našle u tim izborima stvar mog ličnog
kritičarskog izbora. Izbor te vrste se pravi u književnoj kritici. Moja
afirmativna kritika, recimo, romana Klara,
Klarisa Marijane Čanak ili negativna kritika Papira i Ikonostasa
Gorana Petrovića proishode iz mog odnosa sa i prema književnosti i mog
doživljaja sveta, mojih formiranih književnokritičkih stavova i deo su mog
kritičkog kontinuiteta. Uostalom, ne bi mi smetalo da se vrati nekadašnja
praksa da članovi žirija objavljuju kritiku knjiga objavljenih iste godine kada
su u konkurenciji, kao ni da u svakom broju NIN-a čitam književnu kritiku o
tekućoj književnosti. Treba nam malo više poverenja u integritet i autonomiju
kritičara, ali i u kompetencije kritičara kad postane deo žirija.
Planirate li da napišete roman?
Književna istoriografija i kritika su moji žanrovi. Na svoju
radost, a i radost čitalaca romana, na vreme sam to uvidela.
(NIN, 2. novembar
2023)