Gost ovogodišnjeg Sajma knjiga govori za NIN o svom romanu Sve miriše na spas, po kome je snimljena istoimena televizijska serija

Danijele ima dvadeset godina kada, nakon snažnog izliva besa, biva podvrgnut obaveznom psihijatrijskom lečenju. Jun je 1994. godine, leto Svetskog prvenstva u fudbalu – rečenice su kojima izdavačka kuća Čigoja najavljuje roman Sve miriše na spas Danijela Menkarelija (prevod: Jelena Brborić), gosta ovogodišnjeg Sajma knjiga, pisca po čijoj je knjizi snimljena istoimena televizijska serija.

Izliva besa? „Moje čestitke“, kazaće mu lekar. „Malo je falilo da ubiješ oca. Za to je potrebno umeće.“

Depresija, antidepresiv, teskoba, zabrinutost, haos, tuga što pritiska, teret, osećaj krivice – zar to nisu teške ključne reči našeg vremena o kojima ovaj daroviti italijanski pesnik i prozaista, rođen u Rimu 1974, piše uzbudljiv, uverljiv i duhovit roman, otvarajući pred čitaocem sve karte.

Njegov junak nije srećan? Čitamo: „Ali ja nisam nesrećan, ne radi se ovde o sreći, čini mi se da sam samo ja svestan toga da smo svi mi hodači po žici, da u trenu čovek može da prestane da diše pa ga zatvore u kovčeg kao da to nije ništa, vreme mi deluje kao uvreda, naneta tebi, tati, i onda popizdim. Ali ponekad bih mogao da upalim sijalicu od sve sreće koju osećam u sebi, zaista, niko ne zna šta znači sreća onako kako ja znam.“ Danijele Menkareli potpisivaće knjige 28. oktobra, od 16 sati, na štandu Čigoje.

Naš razgovor preveo je Italijanski institut za kulturu u Beogradu.

Radnju i junake smestili ste u svet psihijatrijske ustanove. Kako ste počeli da pišete knjigu Sve miriše na spas?

Knjiga je nastala iz jednog ličnog iskustva. Zaista sam 1994. bio na obaveznom lečenju, nekom obliku prinudnog smeštanja u bolnicu u trajanju od sedam dana. Ti dani i svi ti ljudi koje sam sreo, osobe sa kojima sam delio sobu i nedaće, u meni samom nisu nikada prestale da postoje, da govore, poput svih osoba koje ne mogu da se zaborave.

Namerno koristimo reč svet u prethodnom pitanju. Pripovedač saopštava: „Povremeno se iz drugih soba, drugih svetova, čuju krici i plač od kojih bi i stena zadrhtala.“ Teška ali savršena i hrabra narativna igra! Iza svakog zida, drugi lik veruje u drugu realnost. Makar ona bila sačinjena od tačke u koju se neprestano gleda.

U suštini, svaki roman upravo prikazuje neki svet, sa sopstvenim zakonima fizike, a kada se govori o mentalnom poremećaju, koncept tog sveta se beskonačno širi, jer se racionalno i iracionalno često prepliću neraskidivo, dramatično, ako ne i potpuno tragično.

Priču ste podelili na sedam dana, ograničili zatvorenim krugom i smestili „u realnost“. Međutim, glavni junak je ipak daleko od stvarnosti: „Pozivanje kućnog broja, glas moje sestre, sve mi se to ukazalo poput fatamorgane svakodnevice, svetlosnim godinama udaljeno od mesta na kome se nalazim.“

Daleko je od svakodnevnog života i normalnog protoka vremena. Šta je, dakle, vreme? Ko pak nikada nije iskusio bizarnost vremena? Vremena koje u zavisnosti od toga šta proživljavamo ili nikako da prođe ili brzo proleti? Pada mi na pamet prvi raspust u kampu kad sam bio mali, te dve nedelje su trajale čitavu večnost, prijatelji koji su se tih dana upoznavali postajali su kao braća. Koliko traje dan kada se proživljavaju užasi rata? Vreme se poigrava sa čovekom, to je u našoj prirodi.

Pišete u prvom licu, ali zašto se narator zove kao vi? Primetiće da pisanje – nije igra...

Odlučio sam se za pripovedanje u prvom licu i za svoje ime, čak i prezime, iz čiste provokacije. Sada je književnost zabava za buržoaziju. Kod mene to nije slučaj. Ja volim apsolutne umetnike, one koji nikada nisu povlačili granicu između iskustva i stvaralačkog izraza. Poput Dantea, Oskara Vajlda, Pazolinija, oni su prvi koji mi padaju na pamet.

Mnogo knjiga govori o smislu, o spasenju. Premda otvarate ista pitanja, nigde niste pretenciozni, trivijalni.

Danas se na svakoga ko postavlja pitanja o životu gleda loše, određena pitanja više nisu dozvoljena. Eto, ja verujem da je jedan od osnovnih zadataka savremene književnosti da ponovo učini dozvoljenim ono što je postalo nedozvoljeno. Kao kad tražiš objašnjenje sopstvene prirode, sve do nostalgije za Bogom. Definišem sebe kao nekoga ko pokušava da bude vernik. Niko mi ne može reći kako i šta da gledam, citiram primer iz knjige, u suštini to je ista karakteristika koju imaju oni koje savremeno društvo smatra neuravnoteženima.

Ima li danas manje ili više predrasuda prema „bolesnim“ ljudima?

Danas, barem na Zapadu, neke teme više nisu tabu, ali dramatično nedostaje jezik, kao svevremeno sredstvo, za dijalog o ljudskoj prirodi. Književnost, poezija, filozofija, čak i religija. Sve to više ne predstavlja tabu, ali povećao se rizik da se medicinski tretira bilo kakav ljudski nemir.

U romanu pominjete knjigu Zar je to čovek Prima Levija.

Upravo zahvaljujući toj knjizi otkrio sam književnost i njenu najvažniju građansku i ljudsku misiju: da se suočimo sa prošlošću i budemo njeni svedoci.

Pesnik ste, a u ovoj prozi i junak odbacuje suvišne reči. Koja bi trebalo da ostane za današnji svet?

Mir. I opet. Mir. Zauvek mir. Mir u svakoj zemlji, kući, u srcu svakog čoveka. Mir za svako dete.

Đorđo je neodoljiv lik! On pokazuje linije na ruci: „Najstarija je na zglobu, jedva primetna linija, daleka onako kako to ume da bude detinjstvo...“ Nije li svaka nova knjiga – novi ožiljak za pisca?

Za mene sigurno jeste. Baš kao i Đorđovi ožiljci, život i pisanje delaju unutar istog tela, istog bića.

Jeste li učestvovali u snimanju serije po romanu Sve miriše na spas? Ili ste i vi, nalik epizodistima, bili zainteresovani za TV emisije Marte Flavi i horore na Prvom?

Ja sam jedan od koscenarista svih sedam epizoda. Bilo je to prelepo iskustvo koje me je još više uverilo u književnost i njenu izuzetnost. Kada postoji slika, kao u audiovizuelnom izrazu, priča postaje dvodimenzionalna. U književnosti je pak uvek trodimenzionalna, naime čitalac je taj koji u svojoj mašti stvara sliku. Pisac daje znak, a čitalac značenje. Veza za koju je uvek potrebno dvoje, poput svake ljubavi koja je vredna poštovanja.

----------------------

Očeve mokasine

Možda se, ali ko u to može biti siguran, nalazim u ovakvom mentalnom stanju zbog svih radoznalosti čijem zadovoljenju nisam uspeo da se oduprem. U prvom takvom slučaju koji pamtim, imam, u najbolju ruku, šest godina: on je opružen na Tiburtini, nevešto pokriven čaršavom. Nije leš na mene ostavio toliki utisak koliko cipele koje je imao na nogama, mokasine identične mokasinama mog oca. To me je potreslo. Mokasine mog oca su mogle da umru. Sačinjeni smo od neizbrisivih prizora, tek malo zamagljenih prolaskom godina, poput malog Đorđa koji stoji pred sobom koja krije telo njegove majke. Prizori kadri da nas prebacuju kroz vreme, da nas vrate tamo, na mesto gde se rana otvorila.

(Odlomak iz romana Sve miriše na spas; Čigoja; prevod: Jelena Brborić)

Stradanje i spas 

Danijele Menkareli je rođen u Rimu 1974. godine. Živi u Ariči. Njegove najvažnije zbirke poezije jesu I giorni condivisi (2001), Bambino Gesù (2001), Guardia alta (2005), Figlio (2013). Iste godine štampana je La Croce è una via, zbirka poezije o Hristovom stradanju. Dva leta docnije objavljena je Storia d`amore. Njegova najnovija kolekcija pesama ima naslov Tempo circolare (poezija 2019–1997). Prvi roman La casa degli sguardi, predstavljen 2018, nagrađen je priznanjima „Volponi”, „Severino Čezari” za prvo delo, te „Džon Fante“, takođe za debitantski roman. O pitanjima vezanim za društvo i kulturu piše za više dnevnih listova i časopisa.

Živele knjige!

Ovogodišnji Međunarodni beogradski sajam knjiga otvorili su 21. oktobra pisac i izdavač Vladislav Bajac i književnik Matijas Enar iz Francuske, zemlje počasnog gosta. Manifestacija sa sloganom „Živele knjige!“ traje do 29. oktobra, uz učešće više od četiri stotine direktnih i gotovo isto toliko indirektnih izlagača iz zemlje i inostranstva. Organizovano je oko petsto pratećih programa. Na prošlogodišnjem Sajmu knjiga bilo je više od 160.000 posetilaca.

(NIN, 26. oktobar 2023)