Gradovi na lobanjama

Miroslav Krleža: Mnogopoštovanoj gospodi mravima, razgovarao: Miloš Jevtić, Naklada Ljevak

Nije voleo intervjue. Već na početku razgovora sa Milošem Jevtićem, Miroslav Krleža kaže da je njegov stav po tom pitanju dobro poznat. U javnim izlaganjima, a pogotovo u štampi, svi se prave važni! Dok je političarima, po Krležinom mišljenju, takvo reklamiranje zanat, a stranim piscima para više, „kod nas razgovori u štampi ne zanimaju nikoga, a do literata ionako nitko ne drži ništa“.

Pogovor Miloša Jevtića krije još jedan mali zaplet. Pošto je slavni pisac odbio molbu da naprave razgovor („Nisam ja tvornica intervjua“), Stipe Šuvar je posavetovao novinara da uputi pismo Beli Krleži kako bi se pisac na licu mesta uverio o čemu se radi. Na snimanju razgovora sa Belom te 1980, pojavio se i sam Krleža, rekavši: „Vi ste i meni predložili da razgovaramo.“ Kada su svi zajedno odslušali razgovor sa Belom, pao je dogovor. Po piščevoj želji, Rade Šerbedžija je za Radio Beograd čitao odgovore.

Tako je nastala knjiga od tri stotine stranica u kojoj je Krleža ponovio neke svoje pasuse, ali i izneo stavove koji do tada nisu objavljeni. Razgovor je počeo od detinjtsva i Meseca, „nadgrobne ploče svega zemaljskoga“, da bi ubrzo, od dečijih igara, stigao do prolaznosti. Do trenutka kada će „na lubanjama našim podići gradove, kao i mi što smo sagradili svoj grad na lubanjama drugih“, jer je sve uzalud, a sve večno isto. „Carstva, civilizacije, pokoljenja, gulaši, cipele, palačinke, krčme, anegdote, gluposti, vjere, bezbrojne svetinje takozvanih „narodnih ideala“, fanfare vojsaka i pobjeda, svega nestaje s istom onom besmislenom brzinom kao što se rasplinjuju i naše današnje tlapnje, koje nam sablasno prijete na svakome koraku“, kaže veliki Krleža.

Zapamtite ponešto od toga ukoliko nameravate da se na račun ove kolumne hvalite kako ste pročitali razgovore sa Krležom. Recite, takođe, da se ovde govori o istoriji, književnosti, starosti, mišljenju, stvaralaštvu, Titu, pamćenju, razumu... I temperamentu čija je uloga kod otkrivanja lepote važnija od programa, kao što je pitanje živaca bitnije od estetskog sistema, a pojava talenta nesumnjivo dublja od tendenciozne dogme – „sve samih mrtvih shema tako dugo, dok ih ne oživotvori dodir obdarene ruke umjetničke“. Ruke kojom ne upravljaju nikakve druge snage nego elan subjektivnog doživljaja.

(Blic, 28. avgust 2011.)