Nalivpero i nož-skakavac

Đerđ Konrad: Klatno, prevod sa mađarskog: Arpad Vicko, Kulturni centar Novog Sada

Da li postoji nešto između stvarnosti i fikcije, pita se poznati mađarski književnik Đerđ Konrad. „Možda klatno, njegovo kretanje amo-tamo, osmeh razumevanja.“ Kritičari su pokušavali da definišu ovu knjigu. Da li je to dnevnik, esej, pripovest, roman? „Klatno“ se, međutim, nije dalo uhvatiti. Ono je neprestano bilo negde između autobiografskih romana Đerđa Konrada i više od stotinu ovih novih kraćih proza, ispisanih u jednom pasusu, u kojima je pisac reciklirao većinu starih motiva.

„Moj mozak je skladište u koje mogu uvek da svratim“, zabeležio je (odmah posle zaključka da je velika sreća ako su i muž i žena pipavi). Ono što dospe u takvo jedno skladište, uvek je više od onog što može da se ispriča. Zbog toga pisac, po Konradovom mišljenu, uspeva da ponovo zaroni u neke od svojih starih priča.

„Klatno“ je pokušaj da se posle nekoliko autobiografskih romana kopa još dublje. Ovog puta uz oštriji potez da prvo lice jednine upozna samo sebe. Narator čak preti: „Dočepaću se toga ja, zgrabiću ga za šiju, uzalud se praćaka, pokušava da mi se izmigolji, zaviriću mu u dušu, rastaviću ga na delove.“ Šta je u nutrinu toga ja – ključno je Konradovo pitanje, koje se, iz stranice u stranicu, sve više grana i usložnjava, dajući čitavoj knjizi finu esejističku nit.

Dočepajte ovu knjigu – svi vi koji se na račun ovog instant stupca hvalite naokolo kako čitate uz noćnu lampu. Recite da Đerđ Konrad i u „Klatnu“ piše o 1956. I o drugu Moržaku, partijskom sekretaru na univerzitetu, koji ga je pozvao u kancelariju i upitao da li voli druga Staljina, držeći pištolj na pisaćem stolu. Opišite, recimo, kako mu je najstariji član revolucionarnog komiteteta predložio da uzme jedan pištolj, naprosto siđe na ulicu, promuva se okolo i vidi šta se događa, pa ako mu se učini da nekog kolaboranta treba ucmekati – to i učini. Konrad je bio nervozan, nije znao šta da čini u revolucionarnom metežu 1956, pa mu je stari revolucionar predložio takav mali eksperiment, ne bi li uvideo da li mu teror ide od ruke. On je izašao, „dugokosa figura u dugačkom, čojanom kaputu“. U džepu je nosio pištolj, nož-skakavac, jabuku, nalivpero i notes. (Pretpostavljate šta je od svega toga veliki pisac, na kraju, iskoristio!)

Mića Vujičić (Blic, 1. april 2012.)