Džeremi Ajrons u potkrovlju
Lev Grosman: Kodeks, VBZ;
Edvard, glavni junak romana „Kodeks“ Leva Grosmana (Bruklin, 1969), sposobni je i masno plaćeni bankar za investicije u Njujorku. Čeka da mu prođu dve nedelje odmora, tokom kojih ne zna šta će sa sobom, pa da pređe u London, na novo radno mesto. Ima dvadeset pet godina, visok je, mršav, bledih crta lica. Zamislite ga, svi vi koji nameravate da se već danas pohvalite kako ste pročitali uzbudljivi roman, na konto ove instant kolumne, naravno!
Ne sluteći šta ga čeka, Edvard odlazi kod nove klijentkinje i biva uvučen u misteriju. Bez obzira na to što je njegov posao privatno bankarstvo, uvlače ga u posao vezan za staru, kućnu biblioteku vojvodske porodice Vent. Mladi bankar, koji je, inače studirao književnost i specijalizirao na romanima Henrija Džejmsa, u mraku skrivenog njujorškog stana, otkriva kutije prepune vrednih knjiga koje je bogata porodica sakupljala još od XVI veka. „Osjećao se snažan, gotovo sladak miris i vlaga. Odnekud je prepoznao miris kože koja se polagano raspada“, zapisuje Lev Grosman, uvodeći svog junaka u potragu za jednom tajantsvenom knjigom. Iako se njegov nabolji prijatelj čudi što je odlučio da poslednje dane u najvećem gradu na svetu provede uređujući potkrovlje nekakvog lika kog bi na filmu sigurno igrao Džeremi Ajrons, Edvard ne odoleva iskušenju.
„Kodeks“ Leva Grosmana, pisca bestseler fantasy serije o „Mađioničarima“ i književnog kritičara nedeljnika Tajm, postaće tako neka vrsta „Imena ruže“ za novi milenijum. Video-igrice, mejlovi, Njujork, leto, užareni asfalt, odela, skupe cipele, bankari, japiji, bibliofilska strast – sve se to nalazi u odličnom trileru koji, na kraju, daleko preskače granice žanra i dostiže svoje vrhunce upravo na mestima na kojima se obilato koristi žanrovskim oruđima. Korice „Kodeksa“ spajaju triler i umetnost, srednjovekovnu književnost i kompjuterske igrice. I sećanje na pesmu Bitlsa o kovitlacu lišća u poštanskom sandučetu.
Mića Vujičić (Blic, 14-15. april 2012.)