Nin
JUDIT ČAKI, PROFESORKA UNIVERZITETA I POZORIŠNA KRITIČARKA: Dramaturgija otimanja univerziteta

Dva meseca traje blokada budimpeštanskog Univerziteta dramskih i filmskih umetnosti. Sagovornica NIN-a opisuje kako studenti pokušavaju da odbrane njegovu autonomiju

Pre dve nedelje, hiljade mađarskih studenata izašlo je na ulice. Smatraju da vlada premijera Viktora Orbana pokušava da ukine autonomiju univerziteta i zbog toga protestuju, pružajući podršku kolegama sa Univerziteta dramskih i filmskih umetnosti, blokiranog još prvih dana septembra. Oni se bune zato što je njihova prestižna škola, osnovana pre sto pedeset pet godina, voljom vlasti, stavljena pod upravu jedne fondacije bliske Orbanu. Nova uprava tvrdi da će privatizacija poboljšati kvalitet nastave, ali studenti, profesori i mnogi građani ne dele takvo mišljenje.

Kako piše časopis Forin polisi, u strahu da će novo rukovodstvo, na čelu sa rediteljem Atilom Vidnjanskim, primorati univerzitet da promoviše Orbanovu nacionalističku agendu, oko stotinu mladih ljudi zauzelo je najpre glavno sedište škole u centru Budimpešte, a mesec dana kasnije blokirali su i drugu zgradu, dve ulice dalje. 

Zašto je ovaj događaj krupniji nego što se na prvi pogled čini? Viktor Orban je premijer Mađarske od 2010. Kako lucidno zaključuje novinar BIRN-a u svojoj reportaži, ovaj podatak nam govori da bi aktuelna kriza mogla da bude presudan događaj za generaciju studenata. Zbog svojih godina znaju isključivo za tu vlast, nijednu drugu. Svesni koliko je teško i upisati glumu, dramaturgiju ili režiju, brane autonomiju, a na kocku stavljaju do sada uloženi trud. Na koji će način ta činjenice odrediti njihov stav prema vladajućoj stranci.

Judit Čaki, profesorka univerziteta, poznata mađarska pozorišna kritičarka, objasnila je NIN-u kako izgleda blokada, svakodnevica demonstranata u zgradi fakulteta, ali i razjasnila šta bi trebalo da označava nejasna upotreba određenih pojmova iz istorije.

Dok razgovaramo, blokada Univerziteta dramskih i filmskih umetnosti i dalje traje. Možemo li bar da pretpostavimo kada će se završiti?

Niko ne zna. Blokada traje više od pedeset dana – studenti su nepopustljivi: žele da razgovaraju samo sa ministarstvom ili sa vladom, a ne sa novoimenovinim – oni takođe tvrde: nelegalno imenovanim – predstavnicima ove fondacije. Pošto je univerzitet lišen svake akademske autonomije (odlučivanja o kursevima, imenovanja profesora, izbora članova senata), fondacija ima totalnu vlast. Ona je navodno privatna, ali je finansira država. To što je privatna znači da neka buduća vlada neće moći da otpusti njene rukovodioce i članove.

Može se čuti da se profesorima spočitava da su liberali...

Kažu da je univerzitet liberalno gnezdo, što je suludo. Premda je moguće da većina profesora misli liberalno (ko zna), to ne manifestuju tokom svojim akademskih aktivnosti. Mi predajemo dramaturgiju, a ne liberalizam. Ali novo rukovodstvo ponavlja da vladajuće hrišćansko-nacionalne ideje treba da budu prisutne na univerzitetu – niko ne zna šta ovo znači.

Tvrde da nikoga neće otpustiti?

Šef ove fondacije, gospodin Vidnjanski, tvrdi da nikoga neće izbaciti, svaki predavač može da radi sa svojom grupom dok svi ne završe studije. Moglo bi da bude: mi ćemo dovesti nove, lojalne predavače da bismo promenili personal fakulteta za nekoliko godina.

Blokada traje, ali se paralelno drži i nastava...

Fondacija je imenovala šefa koji neprestano pokušava da probije blokadu: isključuje internet, zatvara određene prostorije, izdaje naređenja da se napusti studentski grad i tako dalje. Ali studenti za sada ostaju tu, a profesori su sa njima. Oni rade. Traju predavanja, seminari i probe, nešto od njih odvija se preko Zuma, pa praktično svako može da vidi da se semestar ne prekida.

U dnevnom listu Fajnenšel tajms videli smo listu istaknutih stvaralaca koji su podržali studente i pozvali premijera Orbana da okonča mađarski kulturni rat na univerzitetu. Pored ostalih, tu su Kejt Blanšet, Helen Miren, Piter Bruk, Kolm Tojbin, Majkl Šejbon, Filip Pulman, Salman Ruždi, Stiven Frirs...

Velika većina pozorišnih i filmskih profesionalaca podržava studentski pokret i otpor. Držali smo stražu ispred zgrade što jeste bila simbolična akcija, ali znači mnogo. Iza studenata stoji ogromna građanska mreža: ljudi im donose hranu i različite potrepštine, šta god im treba. Takođe su veoma oprezni kada je o pandemiji reč. Vlada ili ministar trebalo bi da pričaju sa predavačima ili studentima. Ovo bi moglo da bude rešenje.

Kakva je veza između oktobarskih demonstracija i datuma kada su održane? Namerno su povezane sa događajima iz 1956. i organizovane na praznik u slavu Mađarske revolucije?

Naravno, postoji veza, 23. oktobar simboličan je datum. Mnogi ljudi pridružili su se iz tog razloga. I drugi profesionalci, na primer, zdravstveni radnici i stručnjaci iz oblasti obrazovanja, koji se takođe nalaze u veoma lošoj situaciji, naročito zbog pandemije, došli su na demonstracije.

Da li je tačno da su ljudi na protestima nazvani „Lenjinovim dečacima“? Na koga se misli? Ima li veze sa Mađarskom Sovjetskom republikom iz 1919, sa dve stotine mladića nazvanih tim imenom, zaduženih da suzbiju kontrarevolucionarne pokrete protiv tadašnje kratke komunističke vlade...

To je izraz koji koristi gospodin Vidnjanski da optuži studente, govoreći da su militantni komunisti (prilično šašavo, zar ne?). Jedan od njih upitao me je ko su bili ti „Lenjinovi dečaci“ jer uopšte nije znao o čemu se radi. Ta opaska je posebno zanimljiva ukoliko je uporedimo sa njegovom drugom mantrom: „Spreman sam da razgovaram, da koordiniramo, pun sam dobre volje.“

Često se tvrdi da autoritarne režime ne zanima kultura...

Sadašnja mađarska vlada zainteresovana je za fudbal i finansira fudbal. Kultura njima nije važna, ali jeste važna kao sredstvo favorizovanja lojalnih sluga, da bi im se dali visoki položaji u različitim institucijama. Ne mare ako je nešto loše ili ne funkcioniše, sve dok im pripada.

Uređujete važan internet sajt na kome se objavljuju umetničke kritike. Kakva je danas pozicija kritičara u društvu?

Revizor, naš sajt za kritiku, jeste prilično popularan među ljudima zainteresovanim za kulturu. Budući da nema profesionalnih kritika u dnevnim listovima i vladinim medijima, mi imamo ogromnu odgovornost kada je reč o praćenju važnih dešavanja u kulturi. Naše finasiranje je tanko, prilično smo siromašni, ali smo još uvek živi.

Hoće li pozorište preživeti virus korona?

Da. Ne znam koliko će sve trajati, ali ja se nadam da će teatar preživeti. Pokušava se sa strimovanjem određenih izvedbi, što je dobro rešenje, ukoliko drugog nema. Pozorišta su još uvek otvorena, ali se publika plaši da ide, mada mladi dolaze. Videćemo!

Privatna stvar

Dr Judit Čaki pozorišna je kritičarka, urednica, prevoditeljka, novinarka i univerzitetska profesorka. Autorka je brojnih eseja i intervjua, te urednica knjiga o pozorištu. Objavila je dela: Pet nacionalnih godina: Narodno pozorište pod upravom Roberta Alfoldija, Privatna stvar. Do 2013. bila je vanredna profesorka i šefica Odseka za pozorište na Univerzitetu u Kapošvaru. Predavačica je na nekoliko fakulteta. Takođe, članica žirija više festivala, uključujući BITEF. Piše prikaze i kritike predstava nezavisnih i eksperimentalnih grupa, a od 2008. osnivač je i urednica popularnog veb-sajta kritike Revizor.

(NIN, 5. novembar 2020)

среда, 10. фебруар 2021.

Ti rano posedeli ljudi nose nevidljive emotivne rane što se nikada neće zaceliti. Rane koje su ment
понедељак, 25. јануар 2021.

Vladan Matijević, Darko Cvijetić, Svetislav Basara, Enes Halilović, Savo Stijepović, Bojan Sav
четвртак, 24. децембар 2020.

Sagovornica NIN-a objavila je roman o novinarki preplavljenoj nezasitoj potrebi za seksom, roman o
среда, 9. децембар 2020.

Dobitnik Gonkurove nagrade govori za NIN o knjizi Dnevni red u kojoj je opisao sastanak dvadeset če