Robert Nemeček, poznati televizijski urednik, filmofil, muzičar, kolumnista, video kolekcionar i basista benda Pop mašina, u razgovoru za Playboy, govori o svojoj bogatoj privatnoj muzičko-filmskoj kolekciji, omiljenim filmovima, uspomenama iz kinoteke, životu u  Londonu

Dvadeset pitanja za Roberta Nemečeka

1. Playboy: Zvanje urednik filmskog programa kao da je postalo deo vašeg imena i prezimena, neraskidiva celina. Kada se i kako sintagma prvi put našla uz vaše ime?

Robert Nemeček: Pretpostavljam da se ta „sintagma“ zadržala zato što me gledaoci i ljudi iz ovog posla prvenstveno tako doživljavaju, verovatno zbog postignutih rezultata koji su uvek bili vidljivi. Ipak, sticajem okolnosti, ja gotovo nikada nisam bio samo urednik filmskog i serijskog programa, pa ni na TV Politici gde sam počeo. Tamo sam bio i urednik programa, što je podrazumevalo da sam bio nadređeni svim urednicima, osim informativnog programa, znači: muzičkog, kulture, dokumentarnog... Na Pinku sam bio i zamenik glavnog urednika, čak i direktor programa jedno kratko vreme, a osnovno zvanje na RTS-u bilo je pomoćnik generalnog direktora. Pošto sam na svim televizijama imao uticaj na mnoge segmente programa, više bih voleo da imam „telop“ televizijski urednik.

2. Playboy: Nakon TV Politika prešli ste na Pink i učinili da filmski i serijski program te televizije budu zaista odlični, možda retka kvalitetna stvar na Pinku. Kako je sarađivati sa Željkom Mitrovićem, kako se sećate tih godina?

Robert Nemeček: Teško da bi se moglo reći da sam prešao na Pink, pošto Pink nije još ni postojao kada sam počeo sa komuniciram sa Mitrovićem. Kao i u mnogim drugim prilikama, moju odluku da se priklonim praktično nepostojećoj televiziji, doneo sam isključivo na osnovu instinkta. Kada je objavljeno da sam napustio TV Politiku, u prva 24 sata sam dobio ponude od praktično svake televizije koja je tada postojala, osim TV Beograd, ako me memorija dobro služi. Svi su nudili kule i gradove, naročito BK, ali mi je bio veći izazov da se iskažem na televiziji na čiji ću profil imati veći uticaj. Pozvao me je čovek koji je nekada radio na TV Politici i rekao mi da se osniva nova televizija, pa bi možda trebalo da prihvatim poziv, makar za razgovor. Na tom sastanku posle nekoliko rečenica bilo mi je jasno da pričam sa nekim ko o televiziji ne zna ništa, ali ima energiju kojom je spreman da ide glavom kroz zid, što sam doživeo kao kvalitet koji obećava. Tada sam mu rekao da televizija nije to što on zamišlja i da ona ima svoja pravila koja će on početi da uviđa za šest meseci. Svidelo mi se što se on nije uvredio, čak mi je posle šest meseci rekao „Znaš, sve što si tada pričao bio si u pravu, mada sam ja mislio da lupetaš“. Bez obzira što o Pinku kruže priče da je od prvog dana sve dobio na tanjiru, to nije ni blizu istine, jer gledalište ne može niko da ti pokloni. Suština tadašnje koncepcije Pinka, koju niko do danas nije uspeo da ponovi, bila je u tome da se program podeli na dve ravnopravne celine i da se obraća dvema dijametralno sučeljenim grupama gledalaca. Za jednu je bio Zam, Grand i proročice, a za drugu najnoviji strani program: serije Prijatelji, Dosije Iks, Sopranosi..., kao i vrlo strog izbor kvalitetnih filmova, bez domaćih filmova, partizanskih eskadrila i bljutavih komedija. Ključ uspeha je bio što su i najglasniji protivnici Pinka bili redovni gledaoci pojedinih delova programa. Mitrović mi se nikada nije mešao u moj deo programa jer me je uvažavao kao nekoga ko svoj posao zna bolje od bilo koga u ovoj zemlji, pa su i ostali delovi sistema bili maksimalno kooperativni. Na drugoj strani, ja sam imao dogovor sa njim da me Pink prati u svim mojim idejama, sve dok rezultati u materijalnom smislu i gledanosti to budu opravdavali, ali onog trenutka kada budem napravio grešku gubim ovo pravo i dajem ostavku. Meni je ovo odgovaralo jer sam znao neću napraviti grešku, i tako je i bilo.

3. Playboy: Radili ste i na televiziji B92, potom na državnoj televiziji. Šta znači biti urednik filmskog programa?

Robert Nemeček: Suština bavljenja ovim poslom je da se tačno zna šta nikada neće da se stavi na program, da se gledaoci zaštite od lošeg programa, jer samo tako oni stiču poverenje u onoga ko taj program uređuje, od čega ta televizija ima najveću korist. Zabluda je da je najvažnije imati u programu što više bioskopskih hitova, jer je mnogo važnije da na programu nema filmskih otpadaka. To odbija većinu gledalaca od ekrana, što je i danas slučaj. Televizije su smislile alibi za emitovanje đubreta krijući se iza krilatice „gledaoci to vole da vide“ i potkrepe to nekim rejtingom, umesto da se vidi koliko ljudi nije bilo ispred ekrana u vreme emitovanja takvog đubreta jer ih takav sadržaj vređa. Poseban problem je lični afinitet urednika koji dodatno može da obesmisli uređivanje programa zamenom teze da gledaoci žele da vide ono što ustvari urednik i uzak krug oko njega to žele. I toga danas ima i previše, a takve projekte najčešće krasi mizeran rejting, koji nije prepreka da se sa tim nastavi, jer gledaoci objektivno nemaju uticaj na programsku politiku.

4. Playboy: Koliko filmova prosečno odgledate tokom dana?

Robert Nemeček: Trenutno redovno pratim 13 serija, a ostalima sam se samo informisao gledajući po nekoliko epizoda. Filmove gledam, mada ne mogu da se otmem uverenju da je dobar film, a pritom i koliko-toliko komercijalan, postao vrlo redak u naše vreme. Produkcije malih zemalja još jedine mogu da iznenade dobrim ostvarenjem, ostalo je sve već viđeno, samo reciklirano sa većim budžetom i manje talenta. Nekada su veliki glumci i režiseri bili garancija za dobar film, ali to odavno nije tako, tako da na početku gledanja svakog filma se pripremim na neprijatno iznenađenje. Gledam 2-3 filma dnevno, ali najčešće ne izdržim dalje od sredine filma. Na drugoj strani, serije nikada nisu bile bolje i žanrovski pokrivaju sve sfere interesovanja, mada je kod nas problem što se i vrhunske serije emituju u terminima gde nedovoljno ljudi ima priliku da ih vidi, pa prolaze neprimetno.

5. Playboy: U Beogradu se kao o ginisovskoj stvari priča o vašoj privatnoj videoteci, nagađa se koliko filmova i muzičkih albuma, imate u privatnoj kolekciji...

Robert Nemeček: Moja kolekcija filmova je preživela nekoliko velikih metamorfoza: od VHS-a i Laser Diska, do DVD-a i sada Blu-Ray-a. U principu imam sve filmove koji su mi nešto značili i naročito sam ponosan na stare crno-bele i neme filmove sa kojima je i krenula moja ljubav prema filmu, mada je taj broj manji nego što se veruje... Možda nešto više od hiljadu. Muzičkih diskova imam mnogo više i imam veći broj takozvanih kompletnih kolekcija: to znači svi izdati i neizdati snimci koji su ostali iza nekog pevača ili grupe, a ja sam do njih došao razmenjivanjem sa kolekcionarima širom sveta. Neskromno, moja muzička kolekcija nekih izvođača je najveća i najkompletnija u ovom delu Evrope, mada imam svega 7 - 8.000 diskova. Kažem „svega“ zato što postoje kolekcionari koji imao nekoliko puta toliko, ali to su uglavnom svaštari.

6. Playboy: Često se u filmofilskim krugovima pominje da u kućnoj videoteci imate puno ekskluzivnih stvari. Šta smatrate najvećom ekskluzivom?

Robert Nemeček: Verovatno delovi iz nikada snimljenog trećeg dela Ivana Groznog Sergeja Ejzenštajna, za koji malo poznavalaca zna da je da je uopšte trebalo da se snimi. Dva engleska istoričara filma su došli do ovih rolni pre dvadesetak godina. Uzgred, Ivan Grozni je jedan od meni najdražih filmova i to je tako još od mog detinjstva kada sam ga prvi put gledao u Muzeju kinoteke u Kosovskoj ulici.

7. Playboy: Sigurno nije umesno pitati filmofila da li ima omiljeni film?

Robert Nemeček: Filmove koji mi ceo život nešto znače nema mnogo: danski Haxan iz 1922. godine, koji sam kao dete gledao u Kinoteci pod nazivom Veštica, i koji je promenio ceo moj dečački pogled na svet, nezaboravni Testament doktora Mabuzea Frica Langa, Vampir Karla Teodora Drejera iz 1934. godine i Murnauov Faust iz 1926, mada mi i njegov Nosferatu mnogo znači. Od savremenijih filmova pre svih i po svemu je Konan varvarin, čija filozofija je i pre njega bila moj vodič u životu, Srce Anđela Alana Parkera, Nosferatu Vernera Hercoga, mada ne smem da preskočim seriju iznad svih serija, originalnu Zonu Sumraka Roda Serlinga koju ne znam koliko sam puta gledao.

8. Playboy: Koja je najbolja filmska erotska scena, po vašem izboru?

Robert Nemečk: Izabela Ađani u filmu Posesivnost Žulavskog.

9. Playboy: Voleo bih da popričamo i o vašoj muzičkoj karijeri. Momci uglavnom vole da budu vokali i sviraju gitaru. Bas je nekako u drugom planu. Kako ste i zašto odabrali bas?

Robert Nemeček: Uglavnom su gitaristi prelazili na bas, a kod mene je bilo obrnuto: kada sam počeo da sviram bas nisam znao ni osnove gitare. Kao klinac sam skidao bas deonice grupe Shadows i pomagalo mi je što sam znao da čitam note pa nisam morao da nabadam po sluhu. Od basista sam u početku voleo Pol MekKartnija (Beatles), a kasnije Džeka Brusa (Cream) i Feliksa Papalardija (Mountain). Kasnije sam zavoleo akustičnu gitaru i mnogo pesama za Pop Mašinu sam uradio uz akustičnu gitaru, koju sam i svirao na pločama. Kada sam bio u vojsci, u vojničkom orkestru u Ajdovščini sam svirao orgulje i električnu gitaru jer mi je to tada bilo zabavnije od basa.

10. Playboy: U zimu 1972. godine osnovali ste grupu Pop mašina sa Zoranom Božinovićem (gitara i vokal), Rašom Đelmašom (bubnjevi) i Savom Bojićem (gitara i vokal). Kakav je bio vaš muzički pravac, pod čijim ste uticajem bili?

Robert Nemeček: Zoran i ja smo potpuno bili opčinjeni muzikom koja se tada stvarala na zapadu, naročito u Engleskoj (Džimi Hendriks, Cream Erika Kleptona, Taste Rorija Galagera, Džoni Vinter i prvi album Led Zeppelin). To je bio naš muzički bukvar. Za nas osim muzike nije postojalo ništa, to nam je bio jedini cilj i jedini smisao života. Bilo je jedino važno što više i što češće svirati, ne da bi se zaradio novac ili da bi se stekla popularnost nego da se muzika, koja je tada u svetu bila u ekspanziji i u koju smo verovali, približi onima koji o njoj nisu znali ništa jer je nije bilo ni na radiju ni na televiziji, ni u našim prodavnicama ploča.

11. Playboy: Nedavno su vaša diskografska kuća Internut Music i Multimedija rekords objavili luksuzno pakovanu dvostruku CD kompilaciju Pop mašine „Antologija 1972 -1976“, uz knjigu, „potpuno namerno sačinjenu od originalnih isečaka iz štampe da bi se videlo kojim jezikom se tada govorilo i kako su tretirane grupe“. Pretpostavljam da ste dugo radili na ovoj Antologiji?

Robert Nemeček: U proteklih petnaest godina teško da je postojala grupa koja je toliko puta piratski objavljivana na nosačima zvuka i jedina zajednička odrednica je bila da je svako od tih izdanja zvučalo gore od prethodnog. Shvatio sam da će prolaskom vremena ostati da je Pop Mašina ustvari bila bezvezna grupa koja je bila popularna verovatno bez ikakvog osnova, a dokaz za to su bila ova jadna CD izdanja. Kada sam shvatio da  niko drugi nema nameru da ispravi ovu nepravdu, 1997. godine sam počeo da radim na sakupljanju svih snimaka, objavljenih i neobjavljenih, kako bih uobličio jedno reprezentativno izdanje kakvo je Pop Mašina zaslužila. Uz pomoć mog sina Jana Nemečeka počeo sam dugi i bolni proces digitalnog remasterizovanja svakog od ovih snimaka, stalno nezadovoljan rezultatima. Pojedine pesme su imale i po 17-18 različitih verzija remastera, dok to nije počelo da liči na ono što sam od početka želeo. Cilj mi je bio da snimci zvuče kao da su juče snimljeni, a da pritom ništa nije izmenjeno, dosnimljeno ili dodato na originalni snimak. Prateća knjiga je bila neophodna da bi se shvatilo u kom okruženju i u kojim uslovima je nastajala ta muzika, pa su i svi isečci iz tadašnje štampe ostavljeni neizmenjeni.

12.  Playboy: U exYU muzičkim biografijama Pop mašine stoje i sledeći podaci: „Sve vreme neguju atraktivan nastup, tako da Božinović pored dugih solo deonica nudi raznovrstan arsenal vrištanja, pirotehniku sviranja gudalom, sa gitarom iza leđa, uz redovna bacanja na kolena, a Nemeček povremeno u žaru svirke lomi bas gitaru.“

Robert Nemeček: To je tačno, mada to nije bilo unapred pripremljeno već je bilo deo trenutka i svako je odlučivao za sebe šta će i da li će da radi na nekom koncertu. Jedino nije tačno da sam ja povremeno lomio bas gitare, pošto sam to uradio samo jednom. To je bilo ritualno žrtvovanje gitare na kojoj sam dugo svirao, nečega što je predstavljalo moj život, publici koja nas je bezrezervno podržala na koncertu koji je bio vrlo važan za nas kao grupu. Tu odluku sam doneo takoreći u trenutku. Stajali smo ispod bine čekajući da izađemo na drugi bis i ja sam rekao Bati i Zoranu: „Ja ću da slomim gitaru i bacim u publiku“. Zoran me je belo gledao ne znajući da li sam ozbiljan, a Bata se nasmejao pošto je motive odmah shvatio. U knjizi Antologije postoji amaterska fotografija trenutka lomljenja basa, koju je slikao jedan posetilac koncerta.

13. Playboy: Posle vojske, otišli ste u London…

Robert Nemeček: Sve vreme dok smo svirali kao Pop Mašina mi je strašno smetalo što smo zavisili od snimatelja i producenata koji o snimanju rok muzike nisu znali ništa. Bez obzira što sam ja potpisan kao producent na albumu Na izvoru svetlosti snimljenom u Ljubljani, ja sam i tada zavisio od dobre volje snimatelja. Rekao sam sebi da, kada mi se prvi put bude ukazala prilika, otići ću u London i naučiti kako se snima muzika kao što je naša. Naravno, zanimalo me je i kako njihove grupe na koncertima zvuče potpuno drugačije od naših, mada koriste istu opremu, iste gitare i pojačala, često čak i lošije nego što imaju naši bendovi. Tada sam počeo da shvatam da njihova kultura muziciranja nije od juče i da se rok ne svira onako kako mi to zamišljamo. Nije dovoljno samo izaći na binu i pustiti pojačalo na maksimum.

14. Playboy: U Londonu radili u prodavnici muzičkih instrumenata?

Robert Nemeček: To je priča za sebe. Toma Radulović je bio tehničar Pop Mašine u doba njenih početaka i onda je odlučio da ode u London i da počne da radi eksport engleskih instrumenata u Jugoslaviju i druge zemlje istočne Evrope. U početku mu je išlo teško i ja sam mu odavde pomagao dok nije stao na noge. Vremenom taj eksport je postao ozbiljan biznis i u doba kada sam otišao u London njegova kompanija je bila vrlo jaka, ja sam mu pomagao u korespodenciji, kontaktima sa firmama i u radnji, kada je bilo potrebe. Verovatno sam to dobro radio, pošto sam dobio ponudu od tadašnjeg generalnog distributera pojačala Marshall da pređem kod njih i budem zadužen za prodaju Marshall pojačala u celoj istočnoj Evropi. Znajući da neću tu ostati još dugo, odbio sam.

15. Playboy: U tadašnjoj Radio-TV reviji  imali ste redovnu rubriku koja se zvala „Vruće” video vesti. Tada su u modi bila VHS izdanja, donosili ste vesti iz londonskih video klubova, pisali o filmovima, pravili liste. Radio-TV revija imala je ogroman tiraž, bila je neka vrsta fenomena.

Robert Nemeček: Dok sam bio po drugi put u Londonu, između 1983. i 1987. godine, radio sam kao dopisnik Politikinih izdanja, Yu Videa i još nekih časopisa, a pre toga sam radio i neke feljtone za TV Reviju. Tada sam shvatio da će VHS biti velika stvar i da su piratski video klubovi samo prolazna faza ka ozbiljnom poslu, onako kako je to u Engleskoj. TV Revija mi je dala dve strane u svakom broju da pišem o tome i ja sam se trudio da to bude zanimljivo, ali u isto vreme vrlo oštro okrenuto protiv piraterije koja je bila na niskom nivou i sa užasnim VHS kopijama. Te moje dve strane su stalno bile među tri najčitanija teksta u svakom broju i to im je obezbedilo dugovečnost. Onog trenutka kada su proglašene sankcije Srbiji postalo mi je jasno da do daljnjeg ne treba očekivati legalno tršte bilo čega, a kamoli videa, pa sam prestao da pišem o tome. 

16. Playboy: Kako ste doživeli devedesete?

Robert Nemeček: Koliko god da zvuči kao fraza, ali rad me je održao. Sankcije su me dočekale na TV Politika, posle sam bio na TV Pink i sve vreme nisam hteo ni da pokušam da nađem neku logiku u ludilu koje je bilo svuda. Novine nisam čitao i verovatno spadam u retke koji nije odgledao nijedan TV Dnevnik od 1991. godine do danas.

17. Playboy: Kada smo već kod novinskih članaka, pomenuo bih da „ponovo“ pišete, ovoga puta u elektronskim E-novinama, koje uređuje Petar Luković?

Robert Nemeček: Pera Luković je moj dobar prijatelj i novinar koga bezrezervno podržavam i poštujem. Malo je poznato da sam poslednji intervju, koji sam dao kao član Pop Mašine, bio baš Peri Lukoviću, i to za Dugu u kojoj se on zaposlio tih dana, pa je to bio njegov prvi intervju. Nedavno, u neformalnom razgovoru Luković me je pitao zašto ne bih napisao neki tekst o stanju na našim televizijama koji bi sigurno bio čitan, a takvih tekstova generalno nema. Posle malo nećkanja pristao sam i napravio moje viđenje generalnog stanja, pre svega se oslanjajući na zvanične podatke, a ne na spekulacije. Posle je ispalo kao da je to bio napad na moju bivšu kuću RTS, što nije tačno, bar meni to nije bila namera, jer činjenice su činjenice i njihovo iznošenje ne može da bude dobronamerno ili zlonamerno. 

18. Playboy: Bili ste kritični prema programu Javnog servisa Srbije, a potom je usledio odgovor sa RTS-a, na kome ste radili do pre godinu i po dana. Da li se završila vaša polemika?

Robert Nemeček: Ne bih se složio da je postojao „odgovor sa RTS-a“, kako vi to nazivate. Neimenovana lica su u ime RTS-a poslala pamfletski tekst, koji ne pobija činjenice navedene u mom tekstu, nego se, zamenom teze, bavi mojim likom i iznošenjem neistina i rekla-kazala tračevima koji ne mogu da nađu potporu u realnosti. Kada sam poslao odgovor taksativno navodeći „Laži br. 1 do 8“ iz RTS-ovog pamfleta, niko se više nije oglasio. Advokat mi je rekao da u njihovom tekstu ima više elemenata za tužbu, ali meni je besmisleno da tužim bezimena lica koja se kukavički kriju iza RTS-a. Pošto ja nisam pokretao nikakvu polemiku, onda ne znam da li je završena, ali nameravam da i dalje napišem po neki tekst za E-novine.

19. Playboy: U jednom vašem novinskom portretu stoji podatak da se uz interesovanje za film, bavite izučavanjem okultne nauke i istorijom okultnih redova?

Robert Nemeček: To je prepisano iz enciklopedije Ko je ko u Srbiji i ja do danas ne znam odakle njima taj podatak. To je kasnije zloupotrebljeno pa sam bio nazivan satanistom, a potvrda za to su bili navodni horor filmovi koje sam po raznim televizijama puštao na verske praznike. Naravno, niko nikada nije izašao sa konkretnim primerom, naziv filma i datum emitovanja. Na stranu, što ja nikada nisam bio ni glavni ni odgovorni urednik neke televizije, a jedino oni odgovaraju za ono što se emituje. Ja mogu da predložim šta hoću, na njima je da prihvate ili odbiju.

20. Playboy: Ali, pored svega toga, zaista je nekako magnetična reč occult, skriveno, mračno, tajanstveno, mistično, natprirodno, magično...

Robert Nemček: Mene je onostrano oduvek zanimalo i mislim da je za mene kao dete prelomni trenutak bio gledanje već pomenutog filma Haxan u Kinoteci. Ja sam imao desetak godina i sve mi se promenilo gledanjem tog filma, shvatio sam da postoji mnogo toga o čemu nikada neću učiti u školi i da je na meni da prepoznam znakove i odraze skrivenih istina, koji su tu negde oko nas.

Mića Vujičić

(Playboy, izdanje za Srbiju, broj 58, novembar, 2008.)