Kroz loptu zemlju vidimo kao kroz lupu

U knjizi Dribling – 1001 noć Božo Koprivica je napisao zanimljivu priču o Ivici Osimu, selektoru fudbalske reprezentacije Jugoslavije, na čijem će meču protiv Argentine (Italija 1990.), ovaj fudbalsko-književni esejista videti – više od igre, borbu pojedinih igrača da se očuva zemlja. Uz tezu da se Jugoslavija ne bi raspala da je njena fudbalska reprezentacija tih dana postala šampion u Italiji, Koprivica je zapisao kako je njemu i košarkaškom treneru Dušku Vujoševiću selektor Ivica Osim kasnije rekao da su penale u Firenci na meču protiv Argentine dali samo oni igrači koji su sami „tražili da šutiraju".

Šta na priču kaže Sajmon Kuper, autoru svetskog bestselera Fudbalom protiv neprijatelja? U knjizi proučava odnos fudbala, politike i društva. Kako igra može da pokrene i zaustavi ratove, podstakne revoluciju ili održi diktatore na vlasti...

Zabeležio je urnebesne, bizarne i zanimljive doživljaje iz dvadeset dve zemlje sveta.

Da li je priča Boža Koprivice samo metafora?

Sajmon Kuper rođen je u Ugandi. Živi u Parizu.

 
Playboy: Da li dobra igra reprezentacije može da spreči rat? Učini da se zemlja ne raspadne?

Kuper: Ne mislim tako. Pre četrnaest godina završio sam knjigu, ali sam neprestano razmišljao o ovim temama i verujem da fudbal gotovo nikada ne može promeniti bilo šta u stvarnom svetu. Ponekad može učiniti da svet vidimo nešto jasnije. Drugim rečima, gledajući fudbal, recimo baš tim Jugoslavije iz 1990. godine, ponekad možemo razumeti i saznati nešto o vremenu i prostoru. Kroz fudbal zemlju možemo posmatrati kao kroz lupu. To je otprilike ono što sam želeo da opišem u knjizi. Novinari vole da veruju kako fudbal može promeniti nešto jer tu nalaze sjajne priče. Kada je ove godine Irak bio pobednik Azijskog kupa, recimo, pisali su kako će to pomoći da se Iračani ujedine. Naravno, nasilje u Iraku nije prestalo uprkos dobrom fudbalskom rezultatu.

Playboy: Kada se Jugoslavija raspala, postojala je Srbija i Crna Gora. Pred raspad, izgubila je baš od Argentine sa 6:0. Jedan hrvatski novinar je napisao: Kakva simbolika! Jugoslavija je imala šest republika, sada je svaka dobila po jedan gol i gotovo je. Ima li u tim ciframa i zbrajanju golova ipak nekakve magije?

Kuper: Ne verujem u numerologiju. Fudbal ima svoju logiku. Kao što sam rekao: mislim da svi mi volimo da u fudbalu nalazimo tumačenja svojih misli i briga. Pre će biti da šest, tri ili deset postignutih golova može značiti nešto onim ljudima u zemlji za koje ova igra ima veliku važnost. Bojim se da sam oduvek bio skeptik, gotovo nikada vernik.

Playboy: Na koricama srpskog izdanja piše da u knjizi otkrivate kako dvadeset dva muškarca i jedna lopta mogu da postanu šifra za ideologiju, religiju i ljubav! Zanimljiva je reč šifra.

Kuper: Naravno, to može biti i pitanje samog prevoda. Šifra ili simbol. Ali, kako sam već rekao, fudbal može reflektovati ideologiju (u komunističkom bloku, kao što znate, neki timovi predstavljali su aktuelni režim), ili religiju (Seltik je katolički klub Glazgova, a Rendžers protestantski), ili pak ljubav (mnogim muškarcima je lakše da izraze ljubav prema svom timu ili fudbalerima nego ljubav prema devojci, ženi ili deci). Dakle, fudbal može biti odraz celog jednog sveta.

Playboy: Srbija se u vašoj knjizi pominje već u prvoj rečenici. Rat između Hrvatske i Srbije počeo je na fudbalskoj utakmici. Zašto ratovi počinju na fudbalskim mečevima?

Kuper: Milioni Jugoslovena koji su gledali TV te 1990. godine shvatali su da su etničke tenzije toliko velike da je građanski rat neminovan. Fudbal je u takvim situacijama važan iz dva razloga. Prvo, timovi mogu predstavljati suprotne tabore: tako je Dinamo iz Zagreba posmatran kao predstavnik Hrvatske, a Zvezda i Partizan kao predstavnici Srbije. To bi značilo da na fudbalskom terenu ponekad možemo videti etničke grupe kako, preko timova koji ih reprezentuju, „vode bitku" jedna protiv druge. Drugi razlog zbog koga fudbal može imati toliku političku ulogu jeste taj što ga gledaju milioni ljudi. U većini evropskih zemalja najgledaniji TV programi jesu mečevi fudbalske reprezentacije. U poređenju s tim, vrlo mali broj ljudi čita političke vesti u novinama. Tako događaji na fudbalskim terenima mogu uticati čak i na one ljude koji misle da ih je baš briga za „politiku”. Da ne bude nedoumica: ne mislim da je rat u Jugoslaviji počeo zbog pomenutog fudbalskog meča. Rat je počinjao, svakako, zbog političkih intriga. Fudbalski meč je samo pomogao ljudima da to uvide.

Playboy: Kako ste počeli da istražujete uticaj fudbala na politiku i društvo?

Kuper: Počeo sam da pišem o fudbalu 1986. godine za časopis World Soccer, kada sam imao šesnaest godina. Taman sam se bio preselio iz Holandije u Englesku, tako da sam pisao o mladim, perspektivnim holandskim fudbalerima Marku van Bastenu i Rudu Gulitu. Interesujem se za fudbal od sedme godine, kada sam ga otkrio, posle našeg preseljenja u Holandiju. Obožavao sam ga kao igru, kao i većina dečaka, i još volim da igram. Pre nekoliko meseci, tačnije u junu, igrao sam za Britaniju na Svetskom prvenstvu pisaca u Malmeu, u Švedskoj. Igrao sam kao gost i za Skandinaviju na istom prvenstvu 2005. godine. Tada smo pobedili Nemačku u finalu sa 5:0, tako da sam i sam bio prvak sveta! No, sada mi je smrskano koleno, oporavljam se i nadam se da ću uskoro ponovo zaigrati. Dakle, oduvek sam se zanimao za fudbal. Moj otac je profesor antropologije i ja sam oduvek razmišljao kao antropolog, proučavao sam različite kulture sa svoje pozicije. Tako sam počeo da učim o fudbalskim kulturama. Video sam koliko je u mnogim zemljama fudbal značajan i tako sam 1991. godine došao do ideje da napišem ovu knjigu. Mislim da sam u knjizi i naglasio da nikad nisam na stadionima sedeo na komentatorskim mestima i nisam sretao druge sportske novinare. To je istina. Gotovo svi moji tekstovi o sportu napisani pre objavljivanja ove knjige nastali su u mojoj spavaćoj sobi.

Playboy: Kako su izgledala vaša putovanja i istraživanja? Kažete kako je vaš budžet bio mali za tolike utakmice i dvadeset dve zemlje koje ste posetili.

Kuper: Bio sam veoma siromašan. Tek sam završio fakultet, nisam imao para. Sa dvadeset dve godine sam počeo da pišem knjigu. Imao sam zajam od 5.000 funti, što je jedva pokrivalo troškove jeftinih letova po svetu. Često je bilo bedno. Odsedao sam u jeftinim hostelima za mlade, često spavao u hladnim prigradskim vozovima, noseći sve lične stvari u rancu. Neko vreme sam čak nosio i pisaću mašinu, nadajući se da ću pišući članke kao novinar slobodnjak usput zaraditi nešto para. Ne znam da jesam! A sada vam ove odgovore na pitanja pišem s pariskog ragbi stadiona, na laptopu Apple. Došao sam od kuće, prethodno se dobro najeo i istuširao toplom vodom. Svakako je mnogo lakše raditi tako nego biti siromašan kao što sam ja bio 1992. i 1993. To znači da je ova knjiga – knjiga mladog čoveka. Ja sada imam trideset sedam godina i ne bih ni u ludilu mogao da podnesem takvo mučenje na putovanjima s tako skromnim budžetom. Dok sam putovao, sretao sam ljude mojih godina u hostelima za mlade. Putovali su s malo para kao i ja, i to zaista jeste zamorno. Ali oni nisu morali da istog trena kad negde stignu počnu da rade. Ja jesam. U redu, uzeo sam nedelju dana slobodno u Sankt Peterburgu i nedelju dana u Pragu, gde bih uvek rado proveo popodne s nekom lepom devojkom koju bih upoznao u hostelu. Ne želim da pomislite kako sam strašno patio. Znam da je puno ljudi u Srbiji živelo u nemaštini, znam da je nekima i dalje jako teško. Ja sam, zahvaljujući ovoj knjizi, dobio priliku kakvu je malo ljudi dobilo, priliku da proputujem svet. Hoću da kažem da ništa tu nije bilo luksuzno. Bio sam mlad i siromašan i zaista je nekada bilo teško nagovoriti bogate ljude iz fudbala da pričaju sa mnom. Sećam se direktora jednog kluba iz Mađarske koji mi je rekao: „Ne izgledaš kao novinar." To je bilo tačno.

Playboy: Tek sada sam primetio da je i to igra brojevima. Bili ste u dvadeset dve zemlje jer na terenu ima dvadeset dva igrača?!

Kuper: Bojim se da je i ovog puta u pitanju puka slučajnost!

Playboy: Koja je najuzbudljivija utakmica koju ste gledali?

Kuper: Najuzbudljivije utakmice su one do čijeg ishoda vam je kao navijaču stalo. Bitna stvar koju sam naučio pišući o sportu jeste da je uvek bolje otići na utakmicu s prijateljima nego sedeti sam u novinarskoj loži i pisati. Najuzbudljiviji mečevi za mene su oni koje igra Holandija jer sam odrastao u Holandiji i to je moj tim. Utakmica broj jedan bila je ona između Zapadne Nemačke i Holandije iz 1988. godine – utakmica koju sam opisao u knjizi – iako sam je gledao na TV-u, kao osamnaestogodišnjak, u Londonu, u kući mojih roditelja. Najuzbudljiviji meč koji sam uživo gledao bio je onaj između Holandije i Brazila na Svetskom prvenstvu 1998. godine u Marselju. Pola sata pre kraja shvatio sam da ću, ako nastavim da gledam, doživeti srčani udar, pa sam ostatak vremena proveo posmatrajući ljude na tribinama. Međutim, kad su počeli penali, opustio sam se. Znao sam da ćemo izgubiti, tako da više nije bilo tenzije.

Playboy: A najbizarnija stvar koju ste otkrili...

Kuper: Mislim da su ova dva susreta bila najuzbudljivija: prvi, s Helmutom Klopflajšom, navijačem iz Berlina, koji je prognan iz Istočne Nemačke jer je navijao za timove iz Zapadne. To je bila prva osoba koju sam intervjuisao za knjigu, i dok mi je pričao, mislio sam: „Znao sam da fudbal ima veze s politikom, ali nisam ni pretpostavljao da je ta veza tako snažna.“ Dok sam pričao s njim, znao sam – imam knjigu! Još smo u kontaktu. On je sjajan čovek, proveli smo jedno popodne zajedno u Berlinu, neposredno po završetku Svetskog prvenstva. Čak mi je poklonio fudbal s potpisom Jirgena Klinsmana, kao da sam ja njega zadužio do groba, a ne on mene. Drugu bizarnu stvar otkrio sam u Ukrajini. Jedan zvaničnik Dinama iz Kijeva rekao mi je, između ostalog, da klub izvozi mnoge stvari, uključujući zlato i delove nuklearnih projektila. Morao sam da mu kupim pivo u hotelu, što je za mene bio ogroman trošak, ali se isplatilo.

Playboy: Knjiga je prepuna zanimljivih likova. Recimo, Mark Glison. Čini se da je izmaštan lik. Dvometraš koji zna sve o afričkom fudbalu, koji u malenom automobilu putuje Afrikom, jede škampe i piše četiri teksta dnevno.

Kuper: Verujte mi, Mark nije imaginaran lik. Posetio sam ga ovog februara, sa ženom i ćerkom. Živi u kući kraj Kejptauna u Južnoafričkoj Republici. Moja žena je bila vrlo skeptična u vezi s ovom posetom, nije bila sigurna treba li da idemo, a ja sam govorio: „Idemo, videćeš da je Mark interesantan." Pitala me je otkud znam, a ja sam joj rekao: „Zato što se svi koji su ga upoznali slažu da je neverovatno zanimljiv.“ Od svih novinara koje sam upoznao, on je jedan od svega nekoliko onih koji su me zaista impresionirali. Kada sam ga upoznao, imao sam dvadeset tri godine, a on oko dvadeset osam, i on je tada bio neka vrsta prototipa za ono što sam želeo da postanem. Bio je novinar slobodnjak, radio je za bezbroj novina širom sveta, znao sve što se događalo, svi su ga poštovali, svi su želeli da pričaju s njim, a on se vozikao po Africi i živeo tim neverovatnim avanturističkim životom. Bio je moj heroj. Odmah ću mu poslati imejl i reći mu da ste me pitali da li stvarno postoji ili je izmišljen. Zaista sam sreo mnogo zanimljivih ljudi dok sam radio na knjizi. Upoznao sam Helmuta Klopflajša, Marka Glisona, zatim argentinskog generala koji je potpuni zaluđenik za fudbal i mnoge druge. Mislim da sam imao sreće i da sam bio uporan.

Playboy: Putujete s Markom Glisonom u Bocvanu, s kojom će igrati Južnoafrička Republika. Na granici velika gužva. Opisujete u toj gužvi niskog političara u košulji koji se pozdravlja s Markom. Njegovo ime je Tabo Mbeki. On je sada predsednik Južnoafričke Republike?!

Kuper: Tačno, knjiga je na neki način postala „istorijska“. Uvek se obradujem kad čujem nešto o nekome koga sam opisao u knjizi. U Litvaniji, na primer, intervjuisao sam vrlo prijateljski nastrojenog nacionalistu u nekoj prašnjavoj kancelariji, a nekoliko godina kasnije on je postao premijer ili predsednik. Taj intervju je u knjizi. Ali što se Mbekija tiče, još se 1993. moglo pretpostaviti da bi jednog dana mogao postati predsednik. Čak je i tada sve ukazivalo na to da će upravo on biti Mendelin naslednik.

Playboy: Prilikom te posete upoznali ste i Nelsona Mandelu. Kakav je utisak ostavio na vas?

Kuper: Išao sam na taj prijem s prijateljem iz Holandije koji je doputovao u Južnoafričku Republiku sa mnom. Taj moj prijatelj voli da o sebi misli kao o veštom fotografu, te smo se dogovorili da mi on napravi nekoliko snimaka. Međutim, slika na kojoj smo Mandela i ja dok pričamo je užasna, čak se ne raspoznaje da smo na njoj zapravo mi. Ja sam njegovim fotoaparatom savršeno uslikao mog drugara kako priča s Mendelom. Ta fotka i danas visi na zidu u njegovom stanu u Amsterdamu. Ja sam svoju čak uspeo da izgubim. Sećam se toga dana i Mandele koji je bio vrlo ljubazan, ali su mi se u sećanje urezale dve posebno zanimljive priče. U jednom trenutku Mandela je stao da se slika s tinejdžerkom iz Perua, ćerkom tadašnjeg selektora Južnoafričke Republike. Pogledao je mene, i mog prijatelja, i rekao joj: „Vidi ona dva momka, mogla bi se lepo udati.“ Moje drugo sećanje opisano je u knjizi. Pitao sam Meadelu za koga navija, da li je fan Orlando Pajratsa. „Ne, ja navijam za sve timove podjednako“, odgovorio je. Tada sam shvatio kako on zapravo vidi sebe: on je otac Južnoafričke Republike, ne može favorizovati samo jedan tim, samo jednu grupu. U sportu ili bilo čemu drugom, u svojoj zemlji, uvek se trudio da sve timove podržava podjednako. Mislim da je to ključ fenomena Nelson Mandela.

Playboy: Ipak, najzanimljiviji je vaš susret s Rožeom Milom, fudbalskom legendom Kameruna iz 1990. godine. Imam utisak da vam baš nije bilo prijatno tokom intervjua. Kakav je lik Rože Mila?

Kuper: Nisam se baš osećao prijatno s njim, jer je on tada već bio stekao svetsku slavu, a ja dotle gotovo da nisam sreo profesionalnog fudbalera. Bio sam preplašen. Mislim da je bilo vrlo hrabro s moje strane to što sam se uopšte usudio da ga pitam za intervju. Bio je prijateljski nastrojen, ali svestan svoje važnosti; on je jedan ponosit čovek. Vrlo ozbiljno shvata tu poziciju koju je za sebe stvorio. Bio je i ogorčen jer, uprkos tome što je bio dobar igrač, nije zaradio dovoljno para. Njegov uspeh na svetskim prvenstvima došao je prekasno da bi se obogatio. Dopao mi se, ali sam ga se plašio.

Playboy: Dok ste ga intervjuisali, sedeli ste blizu prostorije u kojoj je godinu dana ranije sportski direktor Rože Mila držao pod ključem sto dvadeset Pigmeja iz kamerunskih prašuma. On ih je pre toga pozvao da odigraju nekoliko mečeva da bi se prikupio novac za njihove zdravstvene usluge i obrazovanje, ali ih je zatvorio, postavio stražare i retko im davao hranu. Tada je predstavnik za štampu ovog turnira rekao Rojtersu: „Bolje igraju ako se ne prejedu.” A kada su ga pitali zašto su zatvoreni, odgovorio je: „Ne znate vi Pigmeje, mnogo ih je teško držati pod kontrolom."

Kuper: Mislim da u organizaciju tog turnira namerno nije uložio mnogo, nadajući se da će nešto zaraditi. Pigmeji su u Kamerunu često na udaru rasne netrpeljivosti i on verovatno nije hteo da troši novac smeštajući ih u hotel i hraneći ih dobro. To je tužna priča koja me je, moram da priznam, nasmejala.

Playboy: Pišete i kako je Franjo Tuđman predvideo da će Hrvatska pobediti Estoniju sa 6:1 i opisujete selektora Ćiru Blaževića kako, u trenutku kada je rezultat baš 6:1, dobacuje kapitenu da ne daju više golova. Šuker ipak zabija i sedmi. Zbog čega se političari toliko mešaju u fudbal?

Kuper: Političari sanjaju o popularnosti fudbalskih reprezentativaca. Taj tim je simbol nacije. Predsednik se obično nada da će postati simbol nacije. Zbog toga se on često trudi da pozajmi nešto slave od fudbalske reprezentacije. Hrvatski fudbalski tim i jeste Hrvatska – verovatno nema snažnijeg nacionalnog simbola. Mislim da se Tuđmanu verovatno dopala ideja da bi mogao biti vizionar, veliki čovek koji može da predvidi budućnost i da je voleo da misli da je ta njegova moć tolika da čak može da predvidi i rezultate fudbalskih utakmica.

Playboy: Postoji ona fraza o fudbalu kao najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Vi ste svojom knjigom srušili ovu tezu. Prošlo je trinaest godina od prvog izdanja. Da li nakon decenije i po fudbal utiče na politiku manje ili još više nego ranije?

Kuper: Ne mislim da fudbal ima mnogo uticaja na politiku, ali sigurno ima više uticaja nego što je imao ranije.

Playboy: Da li ste nekada gledali mečeve srpske fudbalske reprezentacije?

Kuper: Gledao sam ih najmanje dva puta. Na poslednjem Svetskom prvenstvu protiv Holandije i na Evropskom prvenstvu 2000. godine, takođe protiv Holandije. Moram reći da ni prvi ni drugi put nisam bio impresioniran. Mislim da je šteta što igraju toliko defanzivno (barem su tako igrali kad sam ih ja gledao). Moj omiljeni srpski igrač koga mogu da se setim je Dragan Stojković na Svetskom prvenstvu 1990. godine.

Playboy: Igrate li fudbal?

Kuper: Da, i dalje, iako mi ova povreda levog kolena neće još dugo to dozvoljavati.

Playboy: Na kojoj poziciji?

Kuper: Kada sam u formi, sredom uveče igramo pet na pet ovde, u Parizu. Kada igramo veliki fudbal, uvek igram u sredini. U detinjstvu sam bio plejmejker, nosio sam desetku na leđima, kasnije desna polutka, a sada vidim sebe u ulozi koju igra Klod Makelele, na poziciji zadnjeg veznog. Ja dobro shvatam igru i delim dobre lopte, ali oduvek sam bio spor, i sve sam sporiji.

Playboy: Rođeni ste u Ugandi, živeli ste u Holandiji, Kaliforniji, Britaniji, sada ste u Parizu. Ako nije tajna, za koju reprezentaciju navijate?

Kuper: Uvek navijam za Holandiju. U ligi šampiona uvek navijam za holandske timove, najviše za Ajaks.

Playboy: Zašto volite fudbal?

Kuper: Volim da ga igram. Čak i sad, s rasturenim kolenom i artritisom, koji mi neizbežno sleduje. Sav taj soccer talk, kako ga je s podsmehom nazvao italijanski mislilac Umberto Eko – recimo, konfrontacija Vengera i Fergusona, ili novo fudbalsko huliganstvo u Rimu, ili budućnost Šindži Ono s Fejnordom – za mene su samo stvari koje prate istinsku ljubav prema fudbalu, koja je uvek u osnovi svega. Krajnje je bizarna činjenica da za milione ljubitelja fudbala, ljudi koji nikada nisu videli svoj šut kako završava u beloj mreži, na pravom meču, taj takozvani soccer talk predstavlja sve što imaju. Za mene, fudbal je pre svega igra. Alber Kami, francuski pisac, nekada talentovani golman u Alžiru, rekao je, „Sve što znam o moralu i čovekovim dužnostima dugujem fudbalu.“ Ja fudbalu dugujem i više od toga: igrajući fudbal stekao sam zastrašujuće mnogo prijatelja i naučio veliki deo svega što o svetu danas znam.

Mića Vujičić (Playboy, decembar 2007.)