Kenet Slavenski, pisac Selindžerove biografije
koja je nedavno objavljena u Americi, objašnjava kako je istraživao misteriozni
život poznatog pisca
Lovac u mraku
Čini se da Kenet Slavenski, autor biografije poznatog pisca Dž. D.
Selindžera (J. D. Salinger: A Life), nerado govori o svom životu. Poput
„glavnog junaka” svoje knjige koji se povukao iz javnog života i koga niko nije
video više od četiri decenije – Slavenski navodi da je rođen u Nju Džerziju,
gde i sada živi. Osam godina radio je na Selindžerovoj biografiji, a 2004. pokrenuo
sajt posvećen istom piscu (deadcaulfields.com).
Kritike Selindžerove biografije iz pera Keneta Slavenskog koje su tokom
februara ispisali kritičari Njujork tajmsa – odvele su me na deadcaulfields.com.
Tamo sam pronašao link za kontakt i poslao pismo sa
molbom za intervju, računajući da su šanse za tako nešto male. (U nekim
medijima uveliko se govorilo da Kenet Slavenski više neće davati intervjue.) “Biće mi drago da odgovorim na vaša
pitanja”, ljubazno je odgovorio pisac. Dopisivao sam se sa biografom koji je u
centru pažnje svetske javnosti. Pored toga što je očigledno i sam sumnjičav
prema publicitetu, razmenjivali smo rečenice o životu Dž. D. Selindžera (Njujork,
1919 – Nju Hemšir, 2010) – pisca koji će ostati upamćen i po tome što se
uspešno sakrio od očiju javnosti. Od tolike doze misterioznosti i „razgovora” u
mraku interneta, već sledeće noći, imao sam košmar u kome mi je Holden Kolfild,
narator „Lovca u žitu” (Selindžerovog hit romana objavljenog 1951. godine), uporno
postavljao čuveno pitanje: „Zašto jugoistočna Aljaksa ima toliko fabrika konzervi?”
Ipak, evo tog razgovora sa Kenetom Slavenskim...
NIN: Gospodine Slavenski, koliko je bilo teško
napisati knjigu o Selindžerovom životu? Selindžer je živeo povučeno, bio je
misteriozna ličnost...
Kenet Slavenski: Mnogo će toga o Selindžeru ostati misterija i u godinama
koje dolaze. Poslednjih četrdeset pet godina živeo je u tišini, žestoko čuvajući svoju
privatnost, ali je nastavio da piše. Selindžerov život – to je njegovo delo. Dok
god ne budemo imali priliku da pročitamo i procenimo dela koja je pisao dok je
bio u osami, ne možemo zaista da pričamo o ovim godinama. Naravno, raspolažemo
nekim činjenicama. Ali, one otkrivaju samo delić priče.
Zašto Selindžer? Šta vas je inspirisalo da
napišete ovu biografiju: sam Džerom Dejvid Selindžer ili ipak Holden Kolfild,
junak njegovog najslavnijeg romana „Lovac u žitu”?
Čitao sam „Lovca u žitu” kao tinejdžer i vezao se za njegovog naratora
Holdena Kolfilda. Ali, ono što me je u celoj priči najviše inspirisalo, bio je trenutak
kada sam kao nešto stariji ponovo čitao tu knjigu... Učinilo mi se da je i Holden rastao sa godinama
koje su prošle između ta dva čitanja. To me je zadivilo. Počeo sam da se
interesujem za pisca koji je uspeo da stvori tako savršenog junaka i u jednom
trenutku shvatio da strasno proučavam Selindžerov život i knjige.
Da li ste imali nekakav kontakt sa piscem?
Znajući da se Selindžer protivi ideji pisanja biografije, nisam ga direktno
kontaktirao, ali sam, umesto toga, obavestio njegovu agenticu da pišem takvu
knjigu. Ona mi je rekla da bi
on bio protiv takve ideje. A to sam i sam znao!
Kako na delu izgleda pisanje biografije jednog tako
poznatog pisca?
Biografija zahteva ogromnu dozu istraživanja. Čak i lični iskazi, kao i osnovne, poznate
činjenice, moraju da se iznova dva puta provere, da se verifikuju, bez ikakvih
uticaja sa strane. Pribavljanje i čitanje Selindžerovih pisama, kao i pisama
njegovih kolega, bilo je izuzetno složeno, ali prepoznavanje onoga što je u
njima bitno, kao i povezivanje svih tih fakata – to je bio moj glavni zadatak.
Bukvalno sve zahteva veliko istraživanje. Ponekad su potrebne nedelje da
bi se potvrdila i najjednostavnija rečenica.
Pročitali ste i Selindžerova pisma...
Moja knjiga odgovara na najvažnije pitanje o Selindžeru, ono koje smo
postavljali dececnijama: zašto je prestao da objavljuje, zašto se povukao iz
javnog života, zašto je odlučio da nastavi da živi u tišini. Odgovor je komplikovan i ima mnogo
slojeva, ali je fascinantno istraživanje. Selidžerova pisma pokazuju da njegovo
povlačenje nije bilo reakcija, već progresija. On je bio svestan da
se postepeno pojačava ta njegova samoizolacija i to ga je činilo tužnim, ali je
osećao da je to, pored ostalog, i cena posla kojim se bavio.
Čini se da je Drugi svetski rat prelomno mesto u
Selindžerovom životu, pa i mesto za ključni zaplet u vašoj knjizi.
Rat je promenio Selindžera i njegove posledice snažno su ugrađene u njegova
dela. Selindžerovo pisanje pre rata bilo je vrlo komercijalno. Nakon rata, bilo
je mnogo dublje, sa više pitanja o smislu života. Njegove knjige postale su
bolje, a njegovo ratno iskustvo nateralo ga je da postavi teška pitanja o
čoveku, njegovoj prirodi, i usmerilo ga ka duhovnim traganjima. Selindžer je to
traganje podelio sa čitaocima svojih priča. One su koraci po tom duhovnom putu.
Čini se da su utisci koje je poneo iz rata otvorili njegovu dušu – a duša kasnije
našla svoj put na stranicama koje je ispisivao.
Šta je Selindžer video tokom oslobađanja
zatočenika iz koncentracionog logora Dahau?
Tokom poslednje nedelje aprila 1945. godine, Selindžerova jedinica kročila
je na tlo potpuno opustošene Bavarske, sa nacističkim logorima oko Dahaua.
Selindžerova jedinica ih je oslobodila. Ne znamo šta je tačno video sam
Selindžer, šta je uradio kad je ušao u logore... (Zauvek je ugušio sećanja.) Ali
možemo da pretpostavimo da su saznanja i iskustva, koje je imao kao
kontra-obaveštajac, svakako učinila da vidi bolje i više nego obični vojnici
oko njega. Mogao je da nasluti šta ga tamo čeka.
Jedna od ključnih reči u vašoj knjizi o Selindžeru
je otuđenost. Nakon rata, Selindžer se postepno sve više odvajao od
sveta i porodice.
Selindžer je drugačije gledao na život posle završetka rata. Video je
previše toga dok je bio u vojsci da bi se sada sa komforom vratio među civile. Na kraju rata, napisao je priču “Stranac”
u kojoj je izneo svoja osećanja. Glavni junak te priče je vojnik koji se vraća
kući iz rata: umoran od borbe, otuđen od bezbrižnog sveta oko njega. U
poslednjim pasusima priče, oživeće ga bezazlena lepota njegove male sestre i
njihova šetnja po Central parku. Ukoliko neko želi da prouči uticaj rata – i
kako nastaje osećanje otuđenosti – na Selindžera ili „Lovca u žitu”,
preporučujem da uporedi „Lovca” sa ovom pričom.
Snažna je ona scena u kojoj opisujete Selindžera
kako sedi na krevetu, sa pištoljem kalibra 45 u ruci...
Ta scena je preuzeta iz jednog Selindžerovog pisma s kraja rata i lepo
opisuje njegovu ličnu rekaciju na „pobedu”. Nekoliko nedelja nakon tog pisma,
Selindžer je završio u bolnici, upravo zbog posledica koje je na njega ostavio
rat. Iskoristio sam tu scenu kao uvod za poglavlje koje govori o Selindžerovoj
priči iz 1948. godine, sa naslovom „Savršen dan za banana-ribe”, čiji se glavni
junak Simor Gles vraća iz rata, toliko beznadežno dezorjentisan, da puca sebi u
glavu.
Zanimljivi su, ali u isto vreme i složeni,
Selindžerovi religiozni pogledi.
Dok je odrastao, Selindžer nije imao veze ni sa jednom religijom. Kada je
stupio u službu, bio je agnostik. Rat ga je poslao na put duhovnog traganja.
Imao je nekoliko duhovnih interesovanja, prvo u katolicizmu i Zen-budizmu.
Kasnije je, 1951. godine, bio vezan za Vedantu, ogranak hindu filozofije koji
je zagovarao Šri Ramakrišna, a s kojom se
Selindžer upoznao u Ramakrišna-Vivakanada centru u Njujorku. Kasnijih godina,
eksperimentisao je i kvazi-religijskim interesovanjima, ali i astrologijom...
Ipak, Vedanta je uvek bila najjača Selindžerova vera i ostao joj je posvećen do
smrti.
A voleo je i poker...
Pitanje je da li je baš voleo poker, ali ga jeste igrao, pre iz nekih
društvenih razloga. Pridružio se jednoj grupi pokeraša 1946. godine – okupljali
su se na Menhetnu. Većinu članova te grupe činile su slavoljubive književne
zvezde. Don Kongdon, A. E. Hočner i drugi pisci.
Na kraju, da li ćemo uspeti da u jednom pasusu
opišemo Selindžerov ljubavni život? Bio je u ljubavi sa Unom O’Nil, ali se veza
završila kada je ona srela Čarlija Čaplina...
Selindžer se u julu 1941. godine zaljubio u Unu O’Nil, lepu i prefinjenu
ćerku Judžina O’Nila. Izlazili su, razmenjivali pisma, sve do kraja 1942, kada
se Una preselila u Kaliforniju i tamo srela svog budućeg muža Čarlija Čaplina.
Selindžer je bio u vojsci, stacioniran u Džordžiji, kada je u novinama pročitao
vest o Uninoj aferi sa Čaplinom. Ova vest ga je porazila i izazvala gađenje
prema Čaplinu. Iako nikada više nije uspela da kod Selindžera probudi onakva
osećanja, ona je bila njegova prva istinska ljubav.
Mića Vujičić (NIN, 10. mart 2011.)