Slično glavnom junaku najnovijeg romana Unuka, došao sam u Berlin 1964, otišao na „Susrete nemačke
omladine“ u Istočnom Berlinu, zaljubio se i za svoju devojku organizovao let sa
Istoka na Zapad. Kada je umrla na početku pandemije, preplavila su me sećanja
na te godine – kaže za NIN poznati nemački pisac, gost petnaestog Festivala
Krokodil
Pisanje i traganje su jedno isto – čitamo na kraju prvog dela novog
romana Unuka Bernharda Šlinka
(izdavač: Plato; prevod: Spomenka Krajčević). Njegov glavni junak, sa zauvek
zagonetnim imenom Kaspar, čita skriveni rukopis svoje supruge Birgit, ne
sluteći da će u nastavku krenuti u potragu za njenom ćerkom, detetom koje je
odavno ostavila u Istočnoj Nemačkoj.
Pošto smo pomenuli vezu između rada na rukopisu i traganja, poznati
nemački pisac, autor Čitača,
prevedenog na više od pedeset jezika, po kome je snimljen film nagrađen
Oskarom, kaže za NIN da je knjigu Unuka počeo da piše dok je trajala pandemija,
ne skrivajući udeo autobiografskog.
„Prvi deo nadovezuje se na vreme mojih studija. Kao Kaspar, došao sam
u Berlin 1964, otišao na `Susrete nemačke omladine` u Istočnom Berlinu,
zaljubio se i za svoju devojku organizovao let sa Istoka na Zapad. Nismo dugo
bili u ljubavnoj vezi, ali smo ostali prijatelji. Kada je ona umrla na početku
pandemije, njena smrt vratila je sećanja na naše rane godine.“
Objašnjava da nije morao da istražuje. „Preplavila su me sećanja na
Berlin tog doba, na istočni i zapadni deo, na pomenute susrete mladih ljudi.“
„Susreti“ su bili prilika da se upoznaju vršnjaci iz dva dela
podeljene Nemačke. Bilo je to u maju, za Duhove. Kako saznajemo u ovoj
uzbudljivoj fikciji, u svrhu propagande, organizovani su marševi omladinaca,
pronošenja zastava, smotre gimnastičara i plesača, javna iznošenja
opredeljenja, javne pohvale, pozdravi delegacija. „Postojao je, međutim, i novi
omladinski radio DT 64, koji je emitovao bit muziku i, prvi put u NDR-u,
Bitlse, pa se po ulicama i trgovima plesalo.“
Bez sumnje, trebalo je pokazati i ideološku čvrstinu.
Naš sagovornik zainteresovao se za činjenicu da je Nemačka Demokratska
Republika tokom četiri decenije zatvorila 120.000 mladih ljudi u različite
vrste institucija. Kaspar je među stvarima ostalim iza Birgit otkrio da je za
potrebe nedovršenog rukopisa istraživala pomenutu temu. Mučila ju je sudbina
njene ostavljene devojčice, pa je gomilala isečke iz novina, kopije i brošure o
siročadi; podatke o prisilnom usvajanju, odgajanju u porodicama i domovima. U
specijalnim, vaspitnim i radnim logorima. Zanimala se kako su organizacije
pružale pomoć mladima.
Šlink ističe da je uvek pokušavao da ostane u toku s dešavanjima u
NDR-u, još od te 1964; s političkim, društvenim, kulturnim životom. „Tek nakon
ujedinjenja, saznao sam za užasan način na koji su mladi ljudi bili zatvarani.
Zainteresovao sam se posle slučajnog susreta s nekim ko je prošao ovo teško
iskušenje i naterao me da čitam o tome.“
Ako deca nisu bila dobra, noću su ostavljali upaljeno svetlo. „Ili bi
se svetlo palilo i gasilo, palilo i gasilo, palilo i gasilo. Sunce zaslepljuje.
Sneg zaslepljuje. Svetlost sa tavanice zaslepljuje. Baterija zaslepljuje.
Baterijom uprtom u lice proveravaju da li spavaš, baterijom uprtom u polni
organ – da li si viknuo“ – piše Birgit.
No, Kaspar otvara i sledeću fasciklu, s materijalima o zapuštenoj
deci, pojedinačnom i grupnom nasilju mladih, ksenofobiji i desničarskom
radikalizmu, skinhedsima i fašistoidnim grupama na Istoku, u novim pokrajinama
Savezne Republike Nemačke.
Pronalazi i tekst prepričane TV-emisije posvećene izgubljenoj
generaciji mladih iz NDR-a, na sredini svojih dvadesetih „u vreme Preokreta“. U
ujedinjenoj državi „ono što su naučili nije više imalo nikakvu vrednost, za
novo obrazovanje nisu imali snage ili hrabrosti, bili su nezaposleni, puno su
pili, skitali, ponašali se kao ološ, nekad i tukli pankere, strance ili
beskućnike“.
Da li je Birgitina izgubljena ćerka završila sa skinsima? Da razbije,
„da konačno razbije“ ono što je nju „razbilo“...
Ili u fusnoti sa 142. stranice, jednoj od malobrojnih, vešto
postavljenih i sročenih napomena kojima prevoditeljka jasno pokazuje do kojih
se mračnih uglova stvarnosti i istorije spušta pisac u igri s bliskom
prošlošću? U „narodnjačkom naselju“, znači, „seoskom naselju ekstremne desnice
narodnjačkog usmerenja u okviru kojih se razvija kult vezanosti za nemačko tle
i ruralni sistem vrednosti i gaji duh netolerancije, rasizma i antisemitizma.
Posebno su deca uključenih porodica izložena velikom ideološkom pritisku i
gotovo vojnom drilu“.
Čitaocu je brzo jasno kolika je umešnost Bernharda Šlinka da na
najjednostavniji način progovori o najsloženijim problemima. Koliko je pitka
njegova proza od koje trnu zubi. Koliko je vešt u građenju zapleta, ali bez
gutanja reči u žurbi ka razrešenju.
I ranije smo čuli za istočnonemačke karte Berlina: zapadni deo bio je
predstavljen kao „velika bela mrlja, terra incongnita“. On će tu belinu sada
pomeriti! Bekstvom s Istoka, Birgit će nepoznatom zemljom smatrati onu iz koje
se izvukla, nećkajući se da li da je docnije iznova otkriva.
Perspektiva će se tako više puta umnožiti: najpre će sve otkrivati
Kaspar sa zapadne strane. Uključujući detalj da u kriminalističkom filmu Crni somot istočni agent jeste nalik
Džejmsu Bondu, ali skromnijeg ponašanja, „obično odeven, nevičan tehnici,
kulinarski nezahtevan i neduhovit“. Zatim će zemlju opisati junakinja,
istočnjakinja, u igri zamene naratora.
Šalimo se! Nije čudo što se knjižara u romanu zove Kompas.
„Zar nije zapanjujuće da delove sveta oko sebe, bili oni geografski,
društveni, istorijski – pretvaramo u tere inkognite? – pita nas Šlink. „Istok
je za mnoge Nemce sa Zapada i dalje terra incognita, neki su čak ponosni da
nikada tamo nisu bili i nikada neće ići. Da! Kompas. Knjige i knjižare mogu da
nas upute ka nepoznatim zemljama i pomognu nam da ih istražimo.“ U takvim
okolnostima pojedinac se oseća ostavljenim, slično mladima prepuštenim samima
sebi i opasnim udruženjima.
Reč Preokret odnosi se na
promene iz 1989. i 1990. Ne oklevamo da i njemu saopštimo kako su naši
političari i komentatori na televiziji, pre i posle rata u Jugoslaviji, često
ponavljali da nismo shvatiti da je srušen Berlinski zid. Posle čitanja Unuke,
mogli bismo da upitamo: „Čekajte, da li je taj zid još tamo?“
Podseća nas: „Kada je zid srušen, Vili Brant je rekao: `Sada raste
zajedno ono što jedno drugom pripada.` Nema sumnje da mi Istočni i Zapadni
Nemci pripadamo jedni drugima. Ipak, za zajednički rast treba mnogo više
vremena nego što su mnogi mislili da će biti potrebno, i ne jedino vremena, već
pravi usredsređeni napor da identifikujemo i ojačamo ono što nam jeste
zajedničko. Moramo da učinimo više nego do sada.“
Petnaesti Festival Krokodil, na kome će Bernhard Šlink nastupiti u
subotu, 17. juna, istražuje prostore slobode. Kako bi nam opisao sopstveni
prostor slobode?
„To je svaka soba u kojoj mogu da sednem i pišem. Ne mogu u potpunosti
da uživam u svom prostoru ako svet oko mene nije slobodan. Moja radna soba u
Nemačkoj i moja radna soba u Americi, gde provodim pola godine, iste su
godinama, ali autoritarnost maršira, u Evropi, u SAD. Kao da je bilo manje
kiseonika, da se teže disalo tokom Trampovog predsednikovanja. Slično tome,
autoritarne vlade i političke partije u Evropi otežavaju uživanje u našim
prostorima slobode.“
Berlin, Njujork
Bernhard Šlink je rođen u blizini Bilefelda 1944. godine, a živi i
radi kao advokat u Berlinu i Njujorku. Njegov roman Čitač, objavljen 1995,
preveden je na više od pedeset jezika. Posle Čitača, usledili su romani Povratak
kući, Vikend, Žena na stepenicama i Olga. Autor je i zbirki priča Bekstva od ljubavi, Letnje laži, Boje rastanka.
Unuka je njegovo najnovije delo. Po
romanu Čitač, reditelj Stiven Daldri snimio je 2008. Oskarom nagrađeni
film, s Kejt Vinslet i Rejfom Fajnsom u glavnim ulogama. Na sceni Beogradskog
dramskog pozorišta igra se istoimena predstava reditelja Borisa Liješevića,
drama koju je napisao Fedor Šili po motivima pomenute proze.
Festival Krokodil
Petnaesti Festival Krokodil, sa sloganom „Prostori slobode“, održava
se od 15. do 18. juna u Amfiteatru i parku ispred Muzeja Jugoslavije. U
četvrtak, 15. juna, od 20 časova, program svečano otvaraju Urotnici Igora Štiksa i Vladimira Arsenijevića, u režiji Borisa
Liješevića. Čitaju: Svetozar Cvetković, Katarina Žutić, Dejan Dedić, Marko
Grabež.
Kako saznajemo na sajtu krokodil.rs, uz mini-koncert Zorana Predina i
dodelu regionalne književne nagrade „Štefica Cvek“, te sećanja na Dubravku
Ugrešić – sledeće večeri govore Zoran Predin, Boris Buden, Tanja Šljivar i Bora
Ćosić.
Bernhard Šlink biće gost festivala u subotu, kao i Mirjana Drljević,
Andrij Ljubka, Viktor Ivančić i Darija S. Radaković, dok će u muzičkom delu
nastupiti LP Duo, a celina pod naslovom Intermeco biti rezervisana za program Hrabrost – proizvedeno u Ukrajini.
Nedelju će obeležiti nastup hora Svi UGLAS!, te nastupi Slavenke
Drakulić, Darka Cvijetića, Radine Vučetić, Igora Simića i Roberta Perišića, uz
mini-koncert Sare Renar. Intermeco: Hanif Kurejši: Dispatches...
Uz čitanja, sofa intervjue, portrete umetnika i muzičke nastupe, na
četiri bine za četiri programske celine, Festival Krokodil, pored ostalog,
organizuje brojne tribine i debate o širokom krugu tema, od prevođenja do
Evrosonga, plus Dečiju i Gejming zonu.
Večernji program vode Galeb Nikačević, Mima Simić i Daško
Milinović.
(NIN, 15. jun 2023)