Poznati francuski pisac Žan Matern, urednik za stranu književnost u Galimaru, govori za Nin o svom romanu Kraljevo kupatilo i opisuje kako se od tragedije može pobeći u strani jezik

Izmišljajte do istine

Izdavačka kuća Stubovi kulture objavila je roman Kraljevo kupatilo poznatog francuskog pisca Žana Materna (u prevodu Živojina Živojnovića). Žan Matern je rođen 1965. godine u porodici koja potiče iz istočne Evrope. Živi u Parizu, gde radi kao urednik u izdavačkoj kući Galimar. Njegov kratki roman Kraljevo kupatilo izuzetno je delo u kome glavni junak Gabriel traga za svojim identitetom, pokušavajući da prevaziđe tragediju koja je u prošlosti zadesila njegovu porodicu. Apsolutni sluh i fotografsko pamćenje koristi da bi do savršenstva naučio strane jezike, ali to ne čini samo zbog svog prevodilačkog posla. Svaki razgovor na stranom jeziku pokušaj je bekstva od bolnih uspomena.

Nin: Na početku romana citirate stihove iz pesme Erika Kleptona. “Would you know my name/ If I saw you in heaven?” Kada je novinar upitao jednog poznatog književnika zašto je odabrao nekakav citat, pisac je dao verovatno najsloženije moguće objašnjenje: “Zato što lepo zvuči!” Zašto Tiers in Heaven Erika Kleptona? Da li zato što “zvuči dobro” ili stihovi, ipak, otvaraju teže pitanje vezano za postmodernizam?

Žan Matern: Istina je da lepo zvuče, ali to nije razlog zbog koga sam odabrao ove stihove. Pesma Erika Kleptona govori o gubitku i žalosti, a moj roman ima puno veze sa ovim problemima. Kada je bio dečak, pripovedač je izgubio sestru. U trenutku kada treba da postane otac – on shvata da bol još uvek nije prestala. Zato bi se mogao upitati, kao Klepton u pesmi, šta je postala njegova sestra. Naravno, to je naivno pitanje, ali u stanju žalosti ne postoji suprotnost između naivnog i racionalnog. Samo vatrene emocije koje Kleptonov stih savršeno sumira.

Glavni junak „Kraljevog kupatila” pokušava da pobegne od tih tragičnih događaja iz prošlosti tako što beži u strane jezike. Smatra da će uspeti da izbriše tragediju iz svojih sećanja ukoliko govori jezikom koji njegov otac ne razume. Na jednom mestu kaže kako zna da živi samo na engleskom, to live! Kako ste došli do ove savršene priče?

Ne znam da li je to savršena priča. Ali znam iz iskustva da ljudsko biće može da bude vrlo inventivno kada dođe u situaciju da beži od bola i sećanja. Pokušaj življenja života u drugom jeziku jedan je od trikova za kojim bismo mogli da posegnemo; nesvesno, naravno. Identitet ima veze sa jezikom. Ukoliko se odlučimo za drugi jezik, nadamo se da će nam to omogućiti da dobijemo i novi identitet.

Napisali ste knjigu o potrazi za identitetom, ali nijednom niste upotrebili reč koren. Moram da priznam da to nisam otkrio sam – slušao sam vaš razgovor sa hrvatskim izdavačem Seidom Serdarevićem.

Imam osećaj da je reč koren nanela mnogo štete svim ovim raspravama o identitetu koje traju bez prekida. Mnoga evropska društva pate od ovakvih debata na kojima se ta reč pominje sve vreme, a nikada ne dovodi u pitanje. Zašto bismo morali da svedemo kompleksnost čovekovog identiteta na pojednostavljen odnos sa prirodom? Zašto ne možemo da vidimo da postoji mnogo više toga vezanog za ljudsku inteligenciju od naturalističkog poređenja sa biljkama i životinjama? Ljudska bića su prošarana inteligencijom, razumom, osećanjima – stablo jabuke u vašoj bašti nije! Dok je jabuci iz vaše bašte potrebna zemlja u koju raste, vi ste slobodni da odete negde drugde, da živite na nekoj drugoj zemlji, da udišete neki drugačiji vazduh. Ne kažem da nemamo osećaj pripadnosti, ali to ima više veze sa pričama koje nosimo sa sobom. Sa ispričanim ili neispričanim pričama naših očeva i dedova koje utiču na našu dušu, čak i kada nismo svesni toga. Ali, mehanizmi koji ovde funkcionišu ekstremno su složeni i razlikuju se od osobe do osobe. Zbog svega toga zamišljanje da negde imamo svoje korene jednostavno jeste umirujuća iluzija, a tužno je da naša evropska društva, u ovoj fazi razvoja, još uvek nisu prevazišla takvu pojednostavljenu ideju koja može postati izuzetno opasna kad je situacija problematična.

Junak traga za identitetom, ali reči se na tom putu pojavljuju kao barikade...

Reči mogu biti sve. Barikade ili prsluk koji će vas spasiti da se ne udavite. Zavisi od vas.

Kad god se pojavi kao refren u romanu, stih iz Knjige o Jovu (“Dato, pa uzeto”) iznova otvori zaplet. Uz to, pominjete Tomasa Mana i druge pisce. Sećam se da jedna junakinja u oblacima vidi oblike – kao u pesmi Viktora Igoa?

Polaskan sam ovim poređenjem!

Da vas onda odmah upitam kako gledate na odnos između dokumenta i fikcije. Šta kažete novinarima koji vas pitaju koliko je autobiografskog u vašem romanu?

Pisac može da piše samo o onome što ima u sebi, tako da je, u tom smislu, svako pisanje autobiografsko. To znači da su sva osećanja, strahovi i nadanja mog junaka deo moje životne priče, ali nijedna od činjenica to nije! Fikcija može da ispriča priču vernije nego što je autobiografska publicistika ikada mogla. Morate da izmislite da biste došli do srži istine.

Roman Kraljevo kupatilo objavili ste u svojoj četrdeset i trećoj godine. Da li ste pre toga pisali? Da li ste znali da ćete postati pisac?

Ne. Nikada nisam pomislio da bih mogao da postanem pisac. Ja sam uvek pisao, mislim otkad znam za sebe, ali samo dnevnik. Nagon i potreba da pričam priče snažno su me obuzeli kada sam imao skoro četrdeset. Tajna psihe ili kreativnosti...

Uređujete ediciju strane književnosti u prestižnoj izdavačkoj kući Galimar. Kako izgleda vaš svakodnevni posao?

Bila izdavčka kuća poznata ili nepoznata, velika ili mala, urednikov kredo mora da bude sledeći: pronađi dobre knjige koje stvarno vrede, brani ih i objavi kako bi došle do čitalaca. Ne provodim vreme u razmišljanju o činjenici da radim za prestižnu izdavačku kuću, već pokušavam da objavim prave knjige, da doprinesem našem katalogu, kao i tome da se čuju glasovi koji se dotle nisu čuli.

Da li ste imali prilike da čitate savremene pisce sa teritorije bivše Jugoslavije?

Naravno, znam „klasike“, ali da – trudimo se da pratimo šta se događa na eks-jugoslovenskoj sceni. Objavili smo Davida Albaharija, Slobodana Selenića, Vladislava Bajca i uskoro Dašu Drndić.

Znam da volite Danila Kiša. Šta je to što volite u njegovim knjigama?

Najteže pitanje do sada. Kako reći ukratko, u nekoliko redova, šta je to što je posebno kod Danila Kiša? On ima svoj svet, bogatstvo, boju – glas koji odmah prepoznate.

Da li biste bili ljubazni da nam na kraju preporučite nekoliko knjiga savremenih svetskih pisaca koje su vam se dopale u poslednjih nekoliko godina?

Još jedno veoma teško pitanje. Ali, ako stvarno moram da biram... Kada je reč o Francuskoj, romani Mišel Lebr. Ona takođe ima „glas“! The same Sea Amosa Oza; roman koji isto tako čitam iznova i iznova. Čini mi se da u tom kratkom romanu, koji se čita kao poezija, izražava suštinu humanosti. Za mene je veliko otkriće islandski pisac Jon Kalman Stefanson i siguran sam da će za nekoliko godina biti jedan od velikih svetkih pisaca. Da ne zaboravim Hertu Miler. Nadmoć reči nad stvarnošću – ona je čudo sa te tačke gledišta.

Mića Vujičić (Nin, 24. novembar 2011.)