Poznata spisateljica govori za NIN o svom romanu, napisanom u ritmu skrolovanja na internetu, koji se našao u ovogodišnjem najužem izboru za Bukerovu nagradu
Mora da šokira ili da nasmeje – na internetu je gotovo sve brutalno i prenaglašeno. Rečenice, fotografije i video-snimci sa mreže podsećaju na prikaz stvarnosti kakav smo ponekad bili u prilici da vidimo u lakim domaćim komedijama snimljenim osamdesetih. Sećate se: heftali su burek, upadali u septičku jamu; gurali mešalicu za beton da upali. Pojačani su komični efekti, a priča nije pretvorena u burlesku, pa se ostalo na granici ludila. Usput, skidali su se golišavi onako lako kako se danas svlače na vebu. Razvijam film – postala je važna replika seksualnog sazrevanja tokom pretposlednje i poslednje decenije prošlog veka. Danas više nema razvijanja u mraku – digitalizacija je učinila svoje.
Gro plan umetnosti ukrašavanja noktiju, oblutak iz vasione, oči tarantule, oluja nalik na breskve iz konzerve na površini Jupitera, Van Gogovi Ljudi koji jedu krompir, vrata garaže s grafitom: Stop! Ne šalji mejlove mojoj ženi – neki su od prizora sa neta iz jednog jedinog fragmenta romana Patriše Lokvud Ovo niko ne pominje (No One Is Talking About This), čija ih glavna junakinja duhovito ređa i pronicljivo komentariše, zamišljena nad važnim pitanjem. „Zašto se portal činio tako ličnim, ako biste na njega ulazili s potrebom da budete svuda?“
Svakodnevica isprlja reči, natera pisce da ih izbegavaju ukoliko ne žele da budu banalni, taman im upravo one stajale na vrh jezika: portal je poput Tvitera ili slične društvene mreže. Nakon što postane zvezda, zahvaljujući uvrnutom postu (Can a dog be twins?), putuje naokolo, drži govore, suočava se sa obožavaocima. I pre i posle titule selebritija, koja uvek otvori problem identiteta, njen život sadrži dva isprepletena toka: stvarni i virtuelni.
Patriša Lokvud, američka pesnikinja, prozaistkinja i esejistkinja, stekla je književnu slavu memoarom Priestdaddy. Sticajem životnih okolnosti vraća se u kuću svog detinjstva i opisuje oca, neobičnog sveštenika, i njegov univerzum kome ne pripada... Antologijska je njena pesma Rape Joke, štampana u magazinu Awl („Šala o silovanju jeste da si imala devetnaest godina. / Šala o silovanju jeste da je ti je bio dečko“)... Dvaput su joj u Atlantiku tvitovi svrstani u najbolje tvitove svih vremena. Kritičarka je, esejistkinja i urednica u časopisu London Review of Books. Međutim, pripada li i prvoj generaciji stvaralaca suočenih sa problemom prikazivanja dve paralelne stvarnosti?
„Ne mislim da smo mi prva generacija kojoj je to uspelo“, kaže Patriša Lokvud u razgovoru za NIN. „Neko poput Ričarda Pauersa, čiji se roman ove godine isto našao u najužem izboru za Bukerovu nagradu, piše o onome što nazivamo virtuelnom realnošću još od devedesetih. Mnogi pisci naučne fantastike – na pamet mi pada Filip K. Dik – ne samo da su o tome pisali već su se njihova predviđanja obistinila. Možda jesmo prva generacija koja pokušava da postavi kodove, kulturu i teksturu društvenih mreža.“
Ipak, naratorka nastavlja da grize donju usnu kao pre. Muž je katkad prene i upita šta radi, „glasom viktorijanske dadilje“. Čekamo hoće li doći do bolnog razdvajanja sveta u kome popisuje pojave koje su oduvek bile tu, i onog sveta u kome više ne osećaš prst dok neprestano osvežavaš internet stranicu. Rascep ubrzo stiže u dve kratke poruke od majke. „Nešto je pošlo naopako“ i „Koliko brzo možeš da dođeš“. Telo ostaje u procepu između tih realnosti? Biti na portalu, čitamo, zapravo znači biti na ivici da izgubiš sopstveno telo.
„Svakako“, potvrđuje. „Telo od krvi i mesa može da padne u međuprostor, što može da uradi uvek kada um putuje negde daleko, dok čovek sedi na mestu, za svojim stolom, u svom krevetu.“
Knjiga, koju će kod nas objaviti Laguna, iskrena je i drska posveta beskonačnom skrolovanju. Preuzima formu skrola, neumornog pomeranja teksta prikazanog na ekranu; tog izgubljenog svitka našeg doba.
Striming je tehnologija istovremenog primanja i reprodukovanja sadržaja. U delu Ovo niko ne pominje, strim je vezan i za tok svesti. Naratorka vikne čim ga pomene. Ispada da i tu postoje dva toka: struja svesti koja više nije u potpunosti tvoja... Na Bukerovom sajtu opisuje da je prvu verziju rukopisa kucala na telefonu. Teško je odoleti rečenici: „Kursor je treptao tamo gde joj je bio um.“
„Da. Protagonistkinja primećuje u knjizi da postoji tok svesti unutar ali i izvan nje – čeka je da mu se pridruži. Nekada je unutrašnji tok misli bio najprivatniji aspekt jedne ličnosti. Šta onda sada znači činjenica da je tu i onaj javni, pritiska nas sa svih strana, nadilazi vazduh, atmosferu? Zato ponekad oseća kako pokušava da ga udahne.“
Guši se u informacijama, razmišlja o tiraniji, diktatoru na vlasti, kapitalizmu, kolonijalizmu, socijalizmu, klasama... Shvata da svaka zemlja ima novine nazvane Globe: pokupi ih na putovanjima, gde god stigne, ali ostavi napola, jer je portal neposredan, brz. Čitajući vesti, red po red, iz minuta u minut, ne skriva potrebu da na sajtu obavezno prokomentariše događaje. Makar: Šta? Ili: Hej!
Nove tehnologije promenile su štampu. Koliko menjaju književnost? Postoje stvaraoci ubeđeni da su gadžeti isključivo alatka i da nema velikih tumbanja ako govorimo o suštini.
„Mnoge su tehnologije prilično dramatično uticale na književnost: prelaz od pisanja rukom do mašine za kucanje promenio je roman, kao i prelazak sa pisaće mašine na kompjuter.“
Jesu li ovde „tehnologije“ odredile ritam?
„Bilo je prilično lako otkriti ritam ove knjige: delimično su ga diktirali veoma kratki pasusi, koji su na početku imali formu nalik šali. Postepeno su postajali sve promišljeniji i složeniji, pa čitalac ima osećaj da brzi stakato izrasta do nečeg gromoglasnijeg i smislenijeg.“
Zamišljeni nad zagonetkom gde će nas skrol odvesti, uzdišući za novinarstvom starog kova, ne odolevamo fragmentu:
„Otvorila je portal. ’Hoćemo li svi samo nastaviti da radimo ovo dok ne umremo?’, pitali su ljudi jedni druge, kao što su drugim danima jedni druge pitali: „Jesmo li u paklu?” Ne u paklu, pomislila je, već u nekakvoj fluorescentoj sobi sa beskrajno starim magazinima, gde čekaju da budu upamćeni u istoriji, listajući primerak Roditelja iz Luizijane ili Ilustrovanog konja.“
(NIN, 18. novembar 2021)