Saša Obradović, književnik
Istorijska egzbicija
Nakon odlične zbirke pripovedaka „Ulazak u zamak“, beogradski
„Stubovi kulture“ objavljuju i prvi roman Saše Obradovića „Mardijan je najzda
mrtav“. Glavni lik ovog misterioznog romana evnuh Mardijan ustvari je
epizodista čuvene Šekspirove drame „Antonije i Kleopatra“. Mardijan pripoveda
priču o svom životu koji je proveo u senci ove velike ljubavi. Baš kao i u
prvoj knjizi, Saša Obradović, rođen 1968. godine u Valjevu, po profesiji
pravnik, nekada sudija a danas diplomata u rangu prvog sekretara ambasade
Srbije i Crne Gore u Hagu, inteligentno se poigrava mitom i pravi duhovite
povesne egzibicije.
Šekspir je Mardijanu dao epizodnu, a vi ste mu dodelili
glavnu ulogu. Čime vas je kupio ovaj lik?
Saša Obradović: Kada ga je Kleopatra upitala da li u njemu
ljubavi ima, odgovorio je potvrdno. To me je navelo na razmišljanje: koga bi
mogao da voli jedan evnuh, ako ne ženu kraj čijeg je trona provodio dane.Bila
je to simpatična ideja - Mardijan, kastrirani rob, boriće se za naklonost
fatalne kraljice sa najmoćnijim muškarcem tog surovog doba – rimskim
trijumvirom Markom Antonijem. Unapred osuđen na neuspeh, Mardijan će ipak
uspeti da umeša prste u neke događaje i tako utiče na istoriju. Na kraju,
jednako nezadovoljan, zapitaće se šta mu je trebalo da se u loše vreme nađe na
pogrešnom mestu.
Zašto baš priča o Antoniju i Kleopatri?
Ta Šekspirova drama pleni modernim senzibilitetom,
bogatstvom karaktera svojih nesrećnih junaka i kompleksnim prikazom njihove
ljubavi, koja nije nimalo idealizovana. Često na uštrb dramatike, Šekspir je
verno sledio Plutarhov istorijski tekst, napisan, zamislite, više decenija
nakon Kleopatrine smrti. Pri tome, izgleda da je Plutarhov glavni izvor bilo
sećanje njegovog dede, koji je nekada
živeo u Aleksandriji. Pa se otuda možemo s pravom zapitati, gde je tu istorija,
a gde počinje mit. I naravno, umetnost...
I nakon vaše prve knjige imao sam utisak da u istoriju
ulazite kao u avanturu...
Ironijski odnos prema istorijskom tekstu, otkrivanje
globalnih "zavera", fingiranje istorijskih činjenica – mislim da je
to onaj zabavni duh po kome će ostati upamćena književnost našeg vremena. Ovo
je doba perverzije, posle rasula. Ne verujem u realizam u književnosti. Mada
sam imao privilegiju da živim neobičnim životom, smatram da savremeni pisci
svoje iskustvo treba da crpe iz
literature, a ne iz života.
Mnogi slavni pisci radili su na mestu na kome vi sada
radite. Kriju li zidovi ambasada misterije i potencijalne književne teme?
Šta sad da kažem? Ovakvo pitanje traži maštovit odgovor, a
nemamo reference. Šta da fingiramo? Ili da idemo u svet žanrova? Možda,
horor... Na primer, novi diplomata dolazi na službu, posle pada režima u svojoj
zemlji, osvrće se po strogom salonu ambasade, sedne za svoj radni sto, nehajno
ivicom šake obriše prašinu, otvori prvu fioku i na svoju prepast, ugleda...
Neka sad svako zamisli šta!
Mića Vujičić