Besmislenost savremenog sveta
rada, eskapizam, turobni gradski pejzaži, pasivnost pojedinca u odnosu na
zajednicu, emotivna distanciranost, nerazumevanje... Tako za NIN mapira svoju prozu
nagrađeni autor knjige Priče o Adamu
Požurili smo prečicom na intervju
s piscem Lazarom Pavlovićem. Dugačka staza pružala se pored niza spojenih
zgrada. Prolaznik bi primetio koliko se brzo smenjuju najrazličitiji zvuci, kao
da neko sa svakim korakom menja stanice na starom radio-aparatu.
Premda je zgrada iz knjige Priče o Adamu „oduvek bila tiha“,
interesovali smo se – kako prozaista otkrije svoj glas.
Rekoh da sam u detinjstvu gledao
film u kući svog druga. Tada je često nestajalo struje. Čim bi se aparati
uključili, automatski bi se aktivirala telefonska sekretarica. Na njoj je bio
snimljen glas njegovog preminulog oca: „Trenutno nismo kod kuće...“ Prijatelj
je poput pesme ponavljao reči s trake.
Na početku dela, objavljenog u
izdavačkoj kući Enklava, stoji posveta ocu, a zatvaraju ga dve strane o smrti
tog čoveka.
„S obzirom na to da mi je nemali
broj ljudi rekao kako imam gotovo identičan govorni manir kao on, može se reći
da mi je otac, u neku ruku, pomogao oko stila. Bio je novinar i moj prvi urednik
(ispravljao mi je seminarske radove), ali pre svega – veliki prijatelj. Njegova
smrt je nemi pokretač većine priča koje se nalaze u zbirci. Nevidljiva tačka iz
koje sve polazi“, odgovorio je Lazar Pavlović.
Narator se „svakom milisekundom
sužava do nevidljive tačke“; one od koje je potekao. Počinje da luta! Često je
na stanicama; u tramvaju. Traži smer da uđe u ozbiljni život odraslih: „Otkako
mi je otac umro, jedini put kada bih osetio da činim nešto korisno bilo je dok
sam posećivao lokalnu poštu ili zgradu elektrodistribucije i plaćao račune.“ Na
računima je pritom još stajalo roditeljevo ime.
Pokušava da nađe posao. Odlazi na
„čuvene“ intervjue po firmama. „Da li biste rekli za sebe da ste timski igrač?“
– duboko je pitanje za budućeg pisca. Čovek kome ne manjka reči, tu zamuckuje.
Vešto koristi detalj: „Kada sam se vratio u čekaonicu neki podjednako tužan lik
sedeo je na krajevima moje jakne.“
Radi u knjižari, u prodavnici
zdrave hrane. Pije alkohol i tablete: „Prstima napipaj dugmiće harmonike unutrašnjeg
džepa.“ Prebrojava kovanice iz posude na radnom stolu. „To je novac koji moja
majka pronađe pre nego što ubaci stvari u veš-mašinu.“ Studira i ima ideju o
budućem romanu.
„Odakle mi ideja da priče
prekidam iznenada? Ne znam!“, kaže naš sagovornik, rođen u Beogradu 1993,
nagrađen pre dve godine i na konkursu za studentsku priču Službenog glasnika.
Jedna junakinja deli utisak: Adam
ponekad želi da što pre pobegne iz priče. Vešto se izmigolji... Gotovo u svakoj
celini, prisustvujemo buđenju. Izvukao sam se iz sna kao vadičepom – pisao je
istarsko-tršćanski književnik Fulvio Tomica.
„Mislim da sam takve završetke
prvi put uočio kod Karvera i pomislio: to je to, kako si ušao u priču, tako ćeš
i da izađeš. Ostaviti čitaoce taman toliko daleko od nekakvog razrešenja da
jedva mogu da ga naslute. To nije stvar proračuna – treba se isključivo
osloniti na njuh. Pošto slikar kaže da je kraj – slika je gotova. Time se
vodim.“
U Narodnoj biblioteci, izdanje je
svrstano u „romane“. Žiri za dodelu nagrade „Dušan Vasiljev“ ističe da se radi
o pričama.
„Najverovatnije je u pitanju
greška: žiri je bio u pravu, knjiga predstavlja zbirku od dvadeset pet priča.
Doduše, mislim da omaška nije u potpunosti slučajna, jer su manje-više
hronološki raspoređene. Takođe, svih dvadeset pet dele nešto zajedničko:
protagonistu. Postoje i epizodni junaci, čije sporadično pojavljivanje u tekstu
dodatno naglašava jedinstvo sveta unutar kojeg se odvijaju.“
Ne mari za nedoumicu! Priznaje da
ga je ideja o romanu pomalo plašila. „Roman se najčešće čita od početka. Zbirka
priča čitaoca ne obavezuje: slobodni ste da izaberete startnu poziciju. Čini mi
se da dobar roman zahteva zalet kakav nisam imao u trenutku pisanja.“
Prvenac obično otkrije piščev
svet, najvažnije tačke u tom prostoru.
„Ukoliko je reč o svetu između
korica ove zbirke (pritom, ne tvrdim da se mnogo razlikuje od takozvane
stvarnosti, moje ili svačije), recimo da su to besmislenost savremenog sveta
rada, eskapizam svih oblika i boja, turobni i manje turobni gradski pejzaži, pasivnost
pojedinca u odnosu na zajednicu, emotivna distanciranost, nerazumevanje...
Ipak, zbirka nije lament nad iščezlim pravim vrednostima ili nešto slično. Nema
kukanja, ali ima utehe. Nadam se!“
Pominje klasne merdevine i
posttranzicione gubitnike. Junak proba da bude beskućnik.
„Srećom, klasne merdevine nisu
jedine kojima čovek može da se služi. Posttranzicione gubitnike dobio sam
parafrazom izraza tranzicioni gubitnici (zaposleni u propalim javnim
preduzećima, fabrikama). Kovanica se pretežno odnosi na mlade, nesnalažljive
pojedince unutar trenutnog ekonomskog ustrojstva. Poput Adamovog, i njihovi
životi, uključujući i moj, još uvek nisu dovoljno uravnoteženi, te im ideja
dobrovoljnog beskućništva sigurno ne može biti strana.“
(NIN, 30. jun 2022)