Nin
Frank Buis, književnik: Sećanje je oslobađanje od prošlosti

Tajanstveni zamak osvetljen plamenom sveće, zabranjena zamračena soba, okovi, reze, šarke, mrtvačka tišina, dugi hodnici, senke umesto ljudi. Dobrodošli u gotski roman – olako bismo mogli da kažemo na početku letnje sezone. Ipak, Frank Buis, čiju je knjigu Nijedne žene sin objavila izdavačka kuća Vaganar, u prevodu Jovane Ilić, tokom razgovora u Francuskom institutu, reći će nam da pisac manje treba da se pita zašto nešto piše i posveti se ključnom problemu – kako to čini.

Sveštenik koji u romanu dolazi u posed skrivenih svesaka sa zapisima o životu devojke po imenu Roz, prodate kovaču i odvedene u zastrašujući dvorac, primetiće da redovno sluša ispovedi svojih parohijana, suočen s njihovim najvećim tajnama i boli. „Nijedan od njihovih glasova nije mi više stran, tako da kada, šetajući se selom, sretnem nekoga od njih, posramljenog pogleda što na mom licu čita ili veruje da može da pročita ono što znam o njima, iako to pokušavam da sakrijem, vidim kako spuštaju glavu kao da me ponovo mole za oproštaj...“

Otkud da smo se setili baš tog odlomka pre razgovora sa poznatim književnikom? Da li je prozaista uvek raspoložen da mu preturamo po rukopisu? Smemo li da tvrdimo da smo otkrili njegov intimni svet? Da li ćemo prepoznati glas u sledećoj knjizi... 

Dok ga čekamo u društvu Sonje Filipović, koja je prevela ovaj razgovor, i Milene Zukić, iz izdavačke kuće Vaganar, na manifestaciji „Molijerovi dani“ – kakve poglede u tišini razmenjujemo mi što smo prošli kroz ovu gorku i snažnu prozu o izdaji, prodaji, bedi, dostojanstvu, patnji, mučenju i mržnji.

Načuli smo malopre da pišete svakog jutra. I kada ste u drugom gradu, u hotelu, na putovanju?

Pišem svakog jutra, svakog dana, gde god bio. Uvek pišem neku knjigu, reč je o disciplini. I sada, naravno, dok sam u Beogradu. Eto, nisam ni jutros odustao od rituala.

Možda je opasno na duže izaći iz fikcionalnog sveta koji se otvorio pred piscem? Ostaviti junake „same kod kuće“. Ili pak rizikovati da vas mimoiđu oni trenuci u kojima rukopis krene svojim putem, pa povede autora...

Ne znam da li je opasno, ali u svakom slučaju – ne mogu drugačije. Osećam da takvim postupkom dodajem nešto sopstvenom životu. Komponentu od životnog značaja. Ukoliko govorite o tom nepoznatom u postupku, treba reći da je u njemu ključ. Naša mogućnost, sposobnost da se izdvojimo; budemo odsutni iz sveta. Oslobodimo se društvenog tela i pristupimo novoj dimenziji, onoj koja nas i izdvaja. Zato je važno sećanje! Sećanje je oslobađanje od prošlosti. Tu rečenicu mnogo volim. Pisati roman znači raditi u fabrici sećanja. Filtrirati sve što iskrsava iz našeg detinjstva, iz čitave naše prošlosti. Od proživljene realnosti, doći do sopstvene stvarnosti. Da sam slikar, ovo bih izrazio slikanjem. Bojama, osećanjima, na platnu.

Na prvoj stranici pominjete boje. Rečima je na početku oduzet značaj. Lik hoće da ostanu samo „gola koža, mirisi, boje, zvuci i tišina“. Pamtite nijansu što je otvorila rukopis?

Roman je otvorila prva napisana rečenica. „Moje ime je Roz.“ S njom je sve počelo, premda nije bukvalno na početku knjige. Ništa nisam znao osim nje. Kakva će biti priča, tema...

Međutim, ona je uspostavila ritam.

Ritam je suštinska stvar. Sve je odredio. Jedna nota, ona neophodna da se napiše simfonija. Kasnije nisam znao ništa o priči. Nema teme, tema romana jeste upravo pisanje – poznata je misao Kloda Simona.

U knjizi često nailazimo na rešetke. Od onih gvozdenih na kapiji, preko „rešetkaste pregrade“ u ispovedaonici, do proreza između kapaka prozora – tankih poput oštrice noža. Plamen sveće stvara utisak da su junaci neprekidno zatočeni. Čitaoci i kritičari vaše delo neretko svrstavaju u „gotski roman“. Da li bi „žanr“ bio – rešetka?

Uopšte nisam imao na umu žanr. Drugi će, kako kažete, pronaći njegove karakteristike. Ima čitalaca s potrebom da budu sigurni. Opredele se da žive u svetu gde su stvari određene. Moram da kažem da sam sebi dao totalnu slobodu. Vidite, neko će pronaći i poeziju... Eto poetskih elemenata čim progovori lik po imenu Edmon. Ne bi trebalo da bilo šta tražimo u ovom smislu! Ni kada čitamo, ni dok pišemo. Pitate o zapletu... Ritam se razvija od prve note i ide u pravcu o kome ništa ne znam. Ne znam gde će me storija odvesti. Pišem i želim samog sebe da iznenadim. Svakako, događa se da se izgubim na tim šumskim stazama. Pronađem se, vidim gde sam. Zvuči čudno, ali baš je to fantastično. Sve se nekako nadovezuje. Kasnije na putu pronalazim elemente ubačene još na početku. Pronalazim, razvijam – tako se stvara priča. Moglo bi se reći da sam četrdeset godina proveo pišući ovu knjigu. I da je u stvari miris ruže sve pokrenuo. Roman je već tada bio tu, pre četiri decenije. Neobjašnjiva stvar književnosti...

Rečima se u uvodnim pasusima ne pripisuje velika moć, ali čim Roz krene da zapisuje stvari u svoje skrivene sveske – Nijedne žene sin postaje proza o njihovoj snazi.

Reči su pronašli ljudi da bi odmerili svet. Njih jedino imam, po tom notnom sistemu merim svet. Nisu dovoljne ako ih svedemo isključivo na značenje. A emocije? Smeštene u rečenicu, one stvaraju muziku. „Možda njih zovemo dušom“ – reći će moja glavna junakinja.

Zanimljivo je da one u zamak do Roz stižu preko novina. Gledajući stupce, oseća „glad za rečima“. Već smo dirnuli u vašu privatnost, pa da nastavimo: da li ste jutros u hotelu pročitali novine?

Ne. Čitao sam knjigu i malo pisao. Prva stvar koju radim – čitanje. Ipak, kad pominjete štampu, bitno je da su te novine u zamku opipljive. Papir, miris novina, miris knjiga. Znate, postoje knjige koje mogu da identifikujem prema njihovom mirisu.

Roz će reći: „Ovde me ne plaši ludilo drugih ljudi, više me plaši to što ja u tom ludilu ne mogu da pronađem utočište.“ Gde da danas pronađemo utočište?

Uh... Pokušavam da utočište premestim u svoju glavu. Moje utočište. Često kažemo u Francuskoj da romansijer ima svoj univerzum. Ne slažem se! Dobri romanopisci imaju atmosferu! I kada čitalac stupi u tu atmosferu, on takoreći obitava oko te planete. Šekspir, Igo, Fokner, Simenon – pisci su atmosfere. Znate da ste ušli u svemirski brod, pronašli lepo sklonište. Oni spasavaju od ružnoće sveta. A kako se suprotstaviti sudbini? U svim mojim knjigama postoji osoba koja joj se suprotstavlja. Umetnost je način da joj se usprotivimo.

Nijedne žene sin pripoveda i o gubljenju tela. Čitamo, ubeđeni da smo u prošlosti, u „gotskom romanu“, ali istovremeno ljudi na televiziji daju savete kako da vladamo sopstvenim telom.

Nisam siguran da bismo mogli da kažemo – izgubiti telo... Sigurnije je: ne kontrolisati ga! Ovo je u suštini roman o gubitku identiteta. Nemate identitet, nemate ni telo. Nije samo Roz u pitanju. Tu je Edmon... Govorimo o njemu na sličan način. Pazite, ja ne bih voleo da kontrolišem svoje telo. Sve što pokušavam da uradim predstavlja pokušaj da se upravo njega oslobodim.

Poglavlja nose imena likova. Odakle takva forma?

Nisam je odabrao, nametnula se. Iz stomaka. Jednog dana bio sam Roz i pozajmio joj glas. Sutradan sam dao glas Edmonu. Svako je dobio deo platna, određenu boju, emociju; govorio na drugačiji način.

S tim da nisu svi dobili prvo lice?

Osetio sam instinktivno ko pripoveda u prvom licu i tek posle shvatio zašto. Ona – protagonistkinja koju sam tako nazvao, inače majka junakinje Roz – predstavlja sve majke i materinstvo. Onezim je griža savesti i slabost. Druge osobe tek su akteri. Uz napomenu da Onezim ni u jednom trenutku ne biva ni akter. Nažalost. Primetili ste malopre da Edmon pripoveda svedeno, drugačije. Zato što je osoba bez identiteta! Kao da ne postoji. Celog života govore mu da je niko. Nije se izgradio, reagovao bi ali nikad ne zna kako.

Nema slobodu, pa nema ni reč? Ko osvoji slobodu, taj progovara.

Nemam šta da dodam.

 -----------------------------------------------------------------------------------

Biografija: Hej, profesore

Frank Buis je rođen 1965. Završio je studije biologije i godinama je radio kao profesor u Limožu. Prvi roman La paix du désespoir objavio je 2004. godine, a potom još nekoliko romana, među kojima su Glaise i Plateau doživeli veliki uspeh u Francuskoj. Roman Nijedne žene sin doneo mu je nagrade, a preveden je na desetak jezika. Dobitnik je priznanja Babelio, Audiolib, Grand prix časopisa Elle, Nagrade knjižara za 2019. godinu. Novi roman Buveurs de vent nagrađen je priznanjem „Jean Giono“.

(NIN, 21. jul 2022)

четвртак, 14. април 2022.

Dobitnik Evropske nagrade za književnost, gost ovogodišnjeg „Festivala portugalske književnosti“,
четвртак, 31. март 2022.

Svi koji su preživeli opsadu istočnog Mostara, na neki način su već iskusili svoju smrt. I upravo
четвртак, 17. март 2022.

Poznati pisac govori o svom romanu koji se našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, seća se borav
четвртак, 10. март 2022.

Pisac čija se knjiga našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, govori o svojoj poemi puta, pulsu j