Nin
70 GODINA NIN-OVE NAGRADE - RAZGOVORI SA ŽIRIJEM (3): GORAN KORUNOVIĆ

Kritika danas češće afirmiše nego što polemiše 

Današnje vreme donosi poseban užitak u afirmativno-reklamnom govoru o književnosti. U takvom kontekstu glas kritičara, koji pre svega vrednuje i ukazuje na slabosti dela, neretko deluje pomalo anahrono, kao glas učitelja koga se više niko ne plaši

Goran Korunović je vanredni profesor na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pisac je knjiga Gostoprimstva (2011, poezija), Reka kaiševa (2012, poezija), Literatura i opasnost (2013, komparativni ogledi), Crvena planeta (2014, poezija), Usta bez kapaka (2019, poezija), Muze ideologije (2020, komparativna studija), Manastir (2023, poezija, proza). Bavi se proučavanjem modernih južnoslovenskih književnosti, sa posebnim interesovanjem za modernistički roman i savremenu poeziju, a književnu kritiku objavljuje u peridoci i na portalima. „Lirski subjekt u poeziji Milana Milišića“, „Šta plaši lirski subjekt: uncanny u poeziji Milutina Petrovića i Novice Tadića“, „Sećanje na Drugi svetski rat u romanu Kapo Aleksandra Tišme“, „Negovanje simptoma: značenje bolesti u romanima Zorana Ferića i Veselina Markovića“, „Telo u međuratnim pripovetkama/novelama Andrića i Krleže“ – tek su neki od naslova njegovih studija.

Pisali ste o ranoj poeziji Milana Dedinca, poznoj poeziji Oskara Daviča, uzvišenom kod Disa. Jesu li to vaši omiljeni pesnici?

Navedena imena svakako spadaju u širi krug pesnika i pesnikinja kojima se vraćam. Teško mi je zapravo da izdvojim stalnu, nepromenljivu grupu omiljenih pesničkih stvaralaca – u nekim danima to su samo Njegoš, Rembo, Trakl, u drugim se krećem u trouglu Popa, Raičković, Davičo. Nekada se intenzivnije zadržavam u stihovima Danijela Dragojevića, nekada Silvije Plat. Ili su mi u dužem periodu u fokusu samo pesnički vrhunci nemačkog, engleskog i ruskog romantizma. Sve navedene faze čitanja objedinjuje ideja da je prisustvo poezije u svakodnevnom životu neophodno, te da često vraćanje pesničkom jeziku podstiče našu osetljivost na stalni oporavak.

Književnu kritiku objavljivali ste u Danasu, Letopisu Matice srpske, Poljima, Koracima, Kvartalu i na portalu Glif. Nije lako odrediti ulogu kritike u doba društvenih mreža?

Danas je kritika pre u funkciji preporuke čitaocima, nego u službi vrednovanja; ona češće afirmiše nego što polemiše. Kada se sporadično i učini da postoje profilisani kritički glasovi, neretko je reč – na sreću, ne i uvek – o delovanju uz saglasje sa pojedinim centrima moći. Sledstveno svemu tome, iako su česta lamentiranja nad sudbinom književne kritike, verujem da ne bi bilo opšteg oduševljenja ukoliko bi se, nekim čudom, iznenada uspostavila kritička javnost visokih etičko-aksioloških načela. S druge strane, današnje vreme donosi poseban užitak u afirmativno-reklamnom razlistavanju govora o književnosti, te u takvom kontekstu glas kritičara – koji pre svega vrednuje i ukazuje na slabosti književnih dela – neretko deluje pomalo anahrono, kao glas učitelja koga se više niko ne plaši. Kao da je potrebno da sama književna kritika izvrši unutrašnju transformaciju i dobije nešto drugačiji lik u savremenom trenutku.

Kako u takvom vremenu držati radionice?

U okviru akademskog rada, posebno drago mesto zauzimaju časovi Kreativnog pisanja. Moja uloga u tom kontekstu je pre svega usmeravajuća i savetodavna – nije cilj da studenti usvoje poetičke i aksiološke poglede nastavnika, već da se oslobode, umanje svoje inhibicije i pronađu sopstveni autorski glas. U takvom radnom procesu – kao na malo kojem drugom mestu – književnost osećam kao živu stvar, važnu za naše živote. Na kraju, i sami razgovori sa mladim talentovanim ljudima osnažuju veru u budućnost srpske književnosti.

Postoji li predrasuda da pesnici drugačije procenjuju književnu vrednost proze?

Moguće je da postoji ta predrasuda. Možda se formirala jer ljudi vole tabore (pesnici vs. prozaisti, kritičari vs. pisci, tradicionalisti vs. moderni). U takvom kontekstu, mogu da govorim prevashodno iz sopstvenog čitalačkog iskustva – možda baš iz privrženosti poeziji, verujem da su estetski domet i sugestivna snaga proznog teksta dalekosežniji ukoliko upotreba jezika u prozi nije daleko od pesničkog govora. To, naravno, ne znači nužno lirizaciju i transformaciju proznog izraza u pesnički – registar pripovedanja i stil mogu biti bilo koje vrste – već pre svega podrazumeva nadilaženje „praznog hoda” i osvajanje nijansiranog smisaono-evokativnog strujanja između redova, ponekad i između reči unutar zajedničke rečenice.

Član ste NIN-ovog žirija ali smatrate da i u veličanju značaja nagrada treba imati mere?

Poziv za učešće u NIN-ovom žiriju prihvatio sam sa zahvalnošću i sa svešću o ozbiljnosti konteksta u koji ulazim. Istovremeno, verujem da književne nagrade, iako su svakako važne, ipak nisu prevažne. Drugim rečima, književnost se konstituiše, između ostalog, i u javnom polju vrednovanja i nagrađivanja, ali još više i temeljnije, čini mi se, u individualnom čitalačkom iskustvu, u afektivnom vezivanju recipijenata za književno delo. Kao član žirija, želeo bih da što češće imam priliku da glasam za romane koje bi čitaoci mogli da zavole i kojima bi se često vraćali.

Sigurno postoje romani koje je NIN-ov žiri u prošlosti peskočio. Koga biste danas obavezno nagradili?

Većina romana edicije „Of NIN“ zaslužuje priznanje NIN-a. Izdvojio bih Kad su cvetale tikve, Prokletu avliju, Drugu knjigu Seoba i Dan šesti. Dodao bih i Lelejsku goru.

Koje romanopisce inače najradije čitate?

Pored užitka u otkrivanju novih domaćih pisaca i nove prevedene proze, često se vraćam pojedinim autorima, zahvaljujući kojima sam formirao predstavu o tome šta bi umetnička snaga podrazumevala. To je niz ruskih pisaca (Tolstoj, Gogolj, Bulgakov, Platonov), zatim Gombrovič, Makarti, i mnogi drugi.

Njihove poetike se razlikuju...

Verujem da se zajedničko svojstvo tih po mnogo čemu različitih pripovedača može, načelno kazano, sažeti na sledeći način – njihova imaginacija živim jezikom pruža produbljenu sliku ljudske prirode i šire razumevanog mesta čoveka u svetu.

Produbljuju li naši umetnici stvarnost na sličan način?

To pitanje me zapravo vraća na pojedine teme koje se otvaraju u našem aktuelnom književnom prostoru – često čujemo glasove o tome kako nemamo veliki roman o tranziciji, te kako još uvek nedostaje snažan roman o 90-im godinama. Uvek mi se činilo da u tim podsećanjima na propuštene prilike srpske književnosti postoji određeni previd, da se zapravo zaboravlja na to da umetnička snaga ne počiva jedino u nijansiranom prikazivanju jednog epohalnog trenutka.

Nije dovoljno odabrati zvučan istorijski momenat.

Drugim rečima, čak i da dobijemo roman visoke zanatske realizacije, roman koji zahvata vrlo širok spektar tranzicijskih ili ratnih iskustava, ukoliko ipak u njemu nema slojevite antropološke postavke, ukoliko nema vizije ljudske prirode i predstave o čoveku u naddruštvenim koordinatama, onda još uvek govorimo samo o umetničkoj veštini, ne i razvijenoj umetničkoj snazi. Kada bih izdvojio jednog autora koji belodano pokazuje navedenu razliku, bio bi to Andrej Platonov. U njegovim romanima i dužim pripovetkama ljudska tuga, životinje, priroda, mašine, društveni poredak, sve vibrira u gotovo mističnoj korespodenciji.

(NIN, 16. novembar 2023)

среда, 9. август 2023.

U priči o istočnom Jadranu zanimaju me ciklusi potražnje i propasti. Nismo imali uticaj na filokse
среда, 14. јун 2023.

Slično glavnom junaku najnovijeg romana Unuka, došao sam u Berlin 1964, otišao na „Susrete nemačke
среда, 7. јун 2023.

Dobitnik Gonkurove nagrade govori za NIN o svojim knjigama Rat siromašnih i Častan izlaz, koje se
четвртак, 25. мај 2023.

Nakon gubitka deteta, nije više bilo moguće vratiti se na pisanje klasičnih romana. Shvatila sam d