Borivoje Adašević, pisac
Otvaranje, zatvaranje, tajna jezika i
starica na krfskom Samitu EU
Izdavačka kuća Stubovi kulture objavila je
prvi roman Borivoja Adaševića (1974). Pre knjige Čovek iz kuće na bregu,
Adašević je objavio zbirke priča Ekvilibrista (2000) i Iz Trećeg
kraljevstva (2006). Njegove priče našle su se u generacijskoj knjizi
šestorice pripovedača Pseći vek i u panoramskom izboru Priča za kraj
veka – izborima štampanim 2000. godine, kao i u antologiji Poslastičarske
priče koju su prošle godine priredili David Albahari i Vladan Mijatović
Živojnov. Borivoje Adašević je pre dve godine dobio stipendiju iz Fonda
Borislav Pekić za projekat dela Krfska novela, pa smo popričali zbog
toga sa njim o Čoveku iz kuće na bregu i zamolili ga da nam otkrije “o
čemu će se raditi” u romanu za čiji je projekat dobio ugledno priznanje.
YC: Borivoje, čim se čitalac bude našao
među pasusima vašeg romana uvideće da se radi o knjizi čiji je pisac posebnu
pažnju posvetio jeziku kojim pripoveda. Čak i izdavač knjigu najavljuje kao
jednu od onih koje su pravi „jezički artefakt“?
Borivoje Adašević: Jezik ove knjige jeste
jezik kojim je njen autor pokušao da napravi otklon od obilja novogovora u kome
smo se zadesili a koji, eufemistički rečeno, kvari i našu književnost. On na
neki način jeste proizvod samog autora, a knjiga jezički artefakt u
značenju rukotvorine, nepoticanja iz onoga što obično nazivamo svakodnevicom i
svakodnevnim jezikom. To, dakako, jeste jezik biblioteke ili jezik
učenosti, ali je i jezik razumljiv čitaocu jer ne teži komplikovanosti već
lepoti i izražajnosti. U svojim knjigama tragam za pesnički strogim odnosom
prema rečima a to je oduvek i kod svih pisaca s istom težnjom davalo rezultat u
toj jezičkoj posebnosti teksta.
Vaša knjiga je koncipirana kao ljubavno
pismo koje to zapravo nije, napisao je jedan kritičar?
Čitav Peščanik
Danila Kiša je nastao dekonstrukcijom jednog pisma. Analizom svake reči tog
pisma nastala je genijalna knjiga. Moj roman je pokušaj da se preispitivanjem
kojem se podvrgava junak romana, dekonstrukcijom njegove svesti, toka misli,
veoma refleksivnih i slikovitih, dođe do priče o životu iz koje će na kraju
proizaći jedno pismo. Dakle, Peščanik je istekao iz pisma, Čovek iz
kuće na bregu se ulio, da tako kazem, u pismo/poslanicu. Roman čine dva
poglavlja, prvo koje nazivam poglavljem zatvaranja, u kome se od ličnog
života junaka pravi ambijent, područje jedne očuđene analize i drugo koje zovem
poglavljem otvaranja, u kojem se junak priprema, u nekoj vrsti duhovne
vežbe, za povratak u svet i koncem kog se roman pretvara u neku vrstu
oproštajnog pisma. Međutim, taj sloj ljubavne priče je samo sekundarni u mojoj
knjizi. Primarni je onaj koji čitalac vidi kada knjigu otvori a to je ta
junakova potreba da pronađe onu tačku ljudskosti koja je u njemu pretekla iz
užasa egzistencije a zahvaljujući kojoj on dobija ponovno pravo na život.
Rečju, to je roman potrage za smislom i to je ono što nazivam osnovnom idejom
moje knjige.
Nesrećna
ljubav, smrt oca, nesigurnost, usamljenost, pitanje vere - samo su neke od
vaših tema. Šta bi još trebalo dodati ovom nizu?
Užas fatalizma
koji je dominantan na prostoru Balkana, užasnutost nacionalšovinizmom,
razaranje porodičnog miljea, neka vrsta fašizma kao povratnog odgovora sveta na
naše postojanje ovde i sada...
Na specifičan
način među rečenice utkali ste misli Davida Albaharija. Na koji način ove
rečenice korespondiraju sa vašom pričom?
Bio mi je
potreban, da tako kažem, lenger kojim ću apstraktni jezički i misaoni sloj
romana pričvrstiti za tlo, pri tom ne izgubivši ništa od hermetičnosti iskaza i
poetike na kojoj sam insistirao. Evo rešenja, koje odslikva i moj lični odnos
prema Albaharijevoj prozi. U njoj se, naime, steklo najviše dobrote u srpskoj
književnosti danas, od one vrste o kojoj, kroz lik starog Rusa, Kiš pripoveda u
Lauti i ožiljcima. Veliki pisac mora biti i
dobar čovek!
Dobitnik ste stipendije Fonda Borislav
Pekić za 2007. godinu i to za sinopsis romana Krfska novela. Da li biste nam otkrili o kakvom je
rukopisu reč?
O starici koja na
Samitu EU na Krfu godine 1994, okupljenim diplomatama pokušava da objasni
nesreću na Balkanu, koje se oni groze u tom času, pri tom pričajući svoju
bogatu životnu priču. Motiv starice sagorelih emocija, s jednom nogom u
grobu koja, pripovedajući o sebi, pokušava da osebujnoj diplomatskoj mladosti
Evrope predoči pogibeljnost njihovih stavova i to mračno guranje čitavog naroda
pod istorijski led, odavno me opseda, te sam joj (mojoj junakinji) morao dati
šansu da kaže šta ima. Uzdam se u Boga da će to kazivanje biti književno vredno
onoliko koliko je vredno po svojoj ljudskosti.
Mića Vujičić