Трагом вијугаве линије
Угљеша Шајтинац: Сасвим скромни дарови, Архипелаг
Жесток и страсно, непоткупљиво и ангажовано – само су неки од епитета којима критичари описују нови роман Угљеше Шајтинца под насловом Сасвим скромни дарови. У њему препознају страст и нарочиту дозу „искрености“ што није нимало случајно. Монтескје је давно записао да епистоларни романи имају успеха, јер у њима човек самом себи полаже рачуне о свом садашњем стању „због чега се страсти јаче осећају“.
Шајтинчев епистоларни дует чине два брата. Први је драмски писац на привременом боравку у Њујорку, а други је возач пикапа у родном Зрењанину. Мејлови које размењују склапају мозаик у чијој се позадини може прочитати хроника живота једне банатске породице, уз фрагментарни и ненаметљиви приказ друштвено-поличких околности које су обележиле сазревање главних јунака и довели их до недоумица које се тичу њиховог позиционирања на граници између Њујорка и Зрењанина.
Роман Угљеше Шајтинца (Зрењанин, 1971) садржи неколико одличних прича. Његов јунак посматра комуналног радника у Централ парку који се пентра по дрвету у пуној планинарској опреми и тражи бубу која се увлачи под кору. Сазнавши да бубе долазе у великим контејнерима са увезеном кинеском робом, пита се: „Океј, а зашто сам ја ту?“ Затим одлази да види место на коме су некада биле „куле близнакиње“, где му једна старија жена, у једној јединој реченици, дочарава ту страшну трагедију. Након тога следи кратак разговор о Бушу и Обами чија се могућа политичка позадина напросто распрши када ова стара џимикартеровка саопшти да је најбољи кикирики био Џимијев кикирики.
Епистоларни роман, по мишљењу Жана Русеа, карактеришу дигресивни ход, исецкани стил, промене планова: „све одлике вијугаве линије“. Чини се да Угљеша Шајтинац пише сувише брзом руком, као и да из неких одлично постављених прича не извлачи максимум. Но, није лако са прозом у писмима, коју би електронска пошта поново могла учинити популарном, као у њено златно доба које се везује за XVIII век. Шајтинчева приповедачка страст и његов дар, чине се, на крају, ипак најважнијим!
Мића Вујичић (НИН, 12. април 2012.)