Интервју: Александар Прокопиев, књижевник
Кућа је темељ сваке добре приче
Познати македонски писац Александар Прокопиев ступио је у двориште куће која је некада припадала породици Новаков. У руци је имао кофер, а на себи црну мајицу са Џојсовим ликом. Стигао је нешто касније и тако се одмах нашао на журци. У атмосфери која не зна за конвенције – како каже, поздравио се са колегама. Током септембра, у организацији компаније Тера паноника и београдског Архипелага, Прокопиев је живео у Мокрину, делећи кућу са Јеленом Ленголд, Антом Томићем, Мухаремом Баздуљем, Душаном Чатером, Ђерђом Сербхорватом и Ненадом Величковићем. Неко је одмах добацио да је Александар Прокопиев (Скопље, 1953) – поред осталог, аутор Арс аматорије, Антиупутсвата за личну употребу и романа Посматрач које је објавила Геопоетика – написао песму Ретко те виђам са девојкама. Некадашњи члан Идола, данас професор на Универзитету у Скопљу, није желео да превише прича о томе, али је, на крају, ипак, отпевао песму.
Господине Прокопиев, често сте на путу. Шта за писца значи улазак у једну овакву кућу?
Александар Прокопиев: Данашњи писац је номад. Сели се из места у место, из једног језика у други. Са собом носи свој багаж. У ову кућу ступили су људи са коферима својих искустава. Слушаш њихове приче, судбине, поредиш их са собом, са својим животом. Све те приче сасвим су различите, али се, ипак, у неким тачкама додирују и наслањају једна на другу. Морам да кажем да је све ово премашило моја очекивања. Волим овакав тип дружења. Колоније понекад постану досадне, ако се међу учесницима не успоставе добри односи. Овде је другачије. Имамо све те свакодневне ритуале. Пијемо кафу, доручкујемо, шетамо, разговорамо, увече идемо „у град“. То је оно што ме радује, као и књига која ће настати као плод нашег боравка у Мокрину. Свако ће написати причу на тему куће.
Поменули сте свакодневне ритуале. Сетио сам се једне реченице из приче коју сте објавили у збирци Ars amatoria. „Све чешће слушам Битлсе док доручкујем.“
Занимљиво, јер сам јутрос, у кућној библиотеци, пронашао књигу фотографија на којима су Битлси. Стварно сам је прегледао пре доручка. Кад је о свакодневници реч, постоје тренуци када морамо да се сретнемо. За трпезаријским столом или под старим орахом у дворишту. Тада си у прилици да размишљаљ о томе како живе или колико раде други писци. Можеш да видиш како изгледа нечији план рада. Ја сам мало касније стигао у Мокрин. У кући је била журка! Био је то добар почетак, јер су конвенције тада биле укинуте, мислим на оне уобичајне зидове који постоје међу људима када се сретну први пут.
Да ли сте одмах почели да пишете?
Одмах сам почео да радим, јер сам морао да напишем причу на тему куће. Обавеза коју сам прихватио. Шта се догодило? Завршио сам рукопис за три дана и помислио да сам готов. Али, онда сам, ипак, увидео да није све баш тако једноставно. Видео сам да сам у друштву добрих писаца, а да ти добри писци нису били баш тако брзи. Гледао сам како разговарају, имају нацрте, излажу идеје. Помислио сам да је боље да се још једном вратим својој причи. И сада док разговарамо, још увек је пишем.
У свом есеју Позив на игру/пријатељске игре, Јудита Шалго је описала колико могу да буду подстицајне „књижевне поруџбине“ и колико је узбуђује решавање проблема. Да ли их ви волите?
Кућа је сјајна тема. Проналазимо је у свим добрим причама. Она је један од стожера добре књижевности. Просторије испуњене сложеним породичним односима! Ова кућа исто има неку своју пред-причу. Породица Новаков, затим Тера паноника, награде за архитекте.
Да ли откривате садашњим укућанима свет приповетке коју тренутно пишете? Сећам се једне реченице из Антиупутстава за личну употребу: „Када ти је прича у глави, предивна је, када је причаш, већ је мало лошија, када седнеш и почнеш да мислиш о томе како да је запишеш, постаје банална.“
Не откривам! Поготово не у равни анегдоте. Приче које испричам не улазе у моју књижевност. Разлика између анегдоте и приче је огромна. Писац пуно губи уколико не сачува причу у себи. Бар до часа док она не добије свој први облик на хартији. Када истрошиш сторију, онда је покрију најразличитији „глумачки“ ефекти, спољашњи шарм, или жеља да насмејеш друштво. А ту је и гестикулација која уме пуно да узме. Погледајте Дон Кихота. Управо пишем есеј о тој великој књизи. Све епизоде путешествија богате су детаљима. Зато нема филмова о Дон Кихоту. Не иде! Када сведеш причу, она почне да пародира саму себе, постане монтипајтоновска.
Живот у кући са другим писцима подсетио ме је на главног јунака ваше приповетке Mutter који дели кућу са својом мајком. „Када жели да ме позове, неколико пута куцне по зиду што нас дели. Када је љута, она закључава своја врата и не одговара на моје повике преко зида.“
Кућа је заједнички простор, али сви помало љубоморно чувамо иза зида делић своје приватности. На срећу, овде владају сјајни односи, нема зађевица, јер је простор довољно велик. Играли смо и бадминтон и фудбал на мале голиће. Доза приватности је нужна и свакако обезбеђена.
Док не откријемо свет ваше нове приповетке, пред нама је роман Посматрач. Један критичар је приметио како сте први роман објавили тек у „зрелим годинама“.
Могло би се рећи да Посматрач открива темеље моје поетике. Свет је богат и писац непрекидно мора да открива нове просторе – нове собе. Приповетке су мали простори. Нису куће. Када уђеш у причу, онда си затворен у малом простору. Границе су јасно одређене. А када изађеш из кухиње или спаваће собе, свеједно, улазиш у други свет. Уколико бисмо наставили са том метафором, рекао бих да роман представља кућу. Једноспратна, двоспратна кућа, са двориштем или шупом. У близини је и нека друга кућа која те подсећа на неке сличности које те у краћој прози не оптерећују. Утицаји су онда знатно присутнији. Собе су отворене, чују се гласови који долазе споља, као и сада док причамо. Разуме се да је у чисто занатском смислу пуно компликованије писати дуже форме. Мислим да је сада мода писања романа. Чекајте, шта би онда у овој нашој игри метафорама, представљао есеј? Есејиста – човек са отвореним прозором који гледа на улицу.
Наратор у „Посматрачу“ најављује читаоцу да ће то бити дужа проза. Исповеда се и говори да му је увек нешто фалило када је имао роман на уму, али да је сада коначно „нањушио романчић“.
Када би свако од нас био искрен у том смислу, рекао би да је подозрив према својим могућностима. Награду „Балканика“ добио сам за најновију збирку прича које се везују за модел бајке – ту књигу сам релативно брзо завршио. Роман Посматрач писао сам најдуже. Сада поново радим на новом роману чији је радни наслов Верници: централна тема је пријатељство. И могу да вам кажем да сам веома скептичан по питању како ће се то развијати. Причу и есеј завршиш у року од десетак дана. Поменули сте причу Mutter – писао сам је две недеље. Имаш рок, као ми у кући. Али, када почнеш роман, везан за више слојева стварности, не постоји тачна временска перспектива када ће се све то завршити. И онда баш зна да се одужи. Замислите шта све може да се деси у човековом животу за три године. И лепе, али и језиве ствари. Када то упоредите са три дана за кратку причу, јасно је колика је радост стварања на том малом простору.
Како вам се отвоврио простор Посматрача?
Писац увек полази од сопственог искуства. Постоји нешто што је довољно јако, што је присутно, што се не брише тако лако. Рецимо да су то љубав и нестајање. Тако је настао и Посматрач. Из једне конкретне љубави и једног конкретног нестајања који су уобличили причу. Смешно је када писац, причајући о својој улози саветодавца или човека који суди о нечему, издвоји себе из контекста и постане некакав непорочни судија. Писци су увек увучени у оно што пишу. Они носе ожиљке који се трансформишу унутар прозе. Притом, вредност пишчевог заната није у томе да се исповеда, него да донесе нешто што ће другог човека увући у тај свет. Важан је додир, препознавање. Добри романи настали су из личног искуства.
Постоји и тај специфични однос између писца и његовог преводиоца. На почетку Посматрача стоји напомена да је књигу са македноског на српски језик превео сам аутор. Како је преводити самог себе?
Рекао сам издавачу да своју нову књигу нећу моћи сам да преведем. Урадио сам пуно превода на македонски језик, највише дела писаца из региона. Преводио сам и са француског. На тај начин, ушао сам у матрицу у којој, као преводилац, играм улогу саучесника. Зато мислим да је Посматрач последња књига коју сам сам превео. Важна ствар за човека који пише јесте да се бави и преводом. Тако директно улази у оно што је његов посао. Уколико одабере доброг писца, самог себе испробава.
Текстови које објављујете у Антиупутствима за личну употребу понекад представљају мале практикуме за разумевање ваше поетике. Технику настанка Антиупутстава поредите са снимањем краткометражних аматерских филмова. Без кастинга и пробних снимања, с једном камером и без монтаже.
Антиупутства предсатвљају неку врсту вежбе. Откад сам у Мокрину, написао сам пет или шест текстова који припадају том низу. На неки начин, они су резиме дана. Непрекидно расту и вероватно ће трајати до краја живота. Ту су причице, есеји, чак и неке анегдоте које не бих уврстио у збирке прича, али које се уклапају у такву форму, јер ови записи јесу помало необавезни. Заправо, тако тренирам писање. Писање захтева таленат, али и тренинг. Не смеју да постоје дуге паузе.
Земљотрес који је 1963. погодио Скопље, појављује се у Посматрачу као важна временска линија: битне ствари у роману догађају се пре или после те трагедије. Имали сте десет година...
Када је земљотрес срушио Скопље, били смо на летовању. С обзиром на то да је мој отац био грађевинац, истог дана морао је да се врати назад. Мајка и ја смо остали у Малинској – та епоизода налази се у Посматрачу. Слушали смо радио: читали су имена погинулих... Најстрашније је било када смо се после седам дана вратили у Скопље. Град више није постојао! Не само у смислу кулиса, зграда, или свега онога што дете памти, већ због тога што се ништа није могло видети. Град је био у прашини, у некаквој магли. Катастрофа. Ниси могао да ходаш улицом, јер је видљивост била мања од педесет метара. Била је средина лета.
На неки начин, нестао је град из вашег детињства.
Рођен сам у Скопљу, још увек тамо живим, без обзира на то што сам најчешће на путу. Ипак, живео сам у три различита града. Прво је било старо Скопље, Скопље сокака, моје Скопље. Велика, стара дедина кућа, на коју ме је подсетило ово имање у Мокрину. Преживела је земљотрес, али је срушена према тадашњем новом урбанистичком плану. Град је јако брзо почео да се мења. Мењала се архитектура, места на којима смо се састајали, број становника је за час дупло нарастао. То је већ друго Скопље, оно које памтим пре одласка на студије. Скопље корзоа и неки паркови који су остали од старог града. Отишао сам у Београд, па у Париз. Када сам се вратио, сачекало ме је треће Скопље. Помало накарадни мегалополис, са трговачким центрима и свим тим стварима. Толико се тога променило, а ја још увек нисам напунио шездесет.
И Београд је један од ваших градова...
Студирао сам светску књижевност на Филолошком факултету. Још увек је то била Таковска улица. На групи је било пуно сјајних писаца. Драган Великић, Радослав Петковић... Становао сам на Сењаку, упознавао град. Мој цимер волео је да се клади. Скоро сваког дана пала би нека опклада. Колико има кафана у крају и слично. У животу сам имао велику срећу да слушам најбоље професоре. И свог оца, који је био архитекта, сматрам професором. Имао је огромну библиотеку коју сам добио као наследство. И асистенти су били одлични. Сећам се да сам имао некакав сукоб са једним од њих. Тих година свирао сам по подрумима и једног дана закаснио на предавање. Тај догађај сам често мимикрирао у причама. Као поштовалац универзитетског реда, асистент ме је избацио јер сам закаснио. То сам доживео као неравду. Нисам импулсиван, али понекад тако одреагујем, у посебним ситуацијама, и наравно сносим последице. Сишао сам до прве продавнице са играчкама и купио пластични пиштољ на воду. Хтео сам да га испрскам. Направила се гужва, заглавили смо се у вратима, па је испао случај. Све је то далеко отишло и био бих избачен да ме нису спасили професори Ђурић и Богдановић.
Тада је почела прича о Идолима...
То је једна улична прича, прилично мистификована. Нисам ја био део тих славних Идола. Још од средње школе свирао сам клавијатуре са познатим музичарима и саставима. У једном стану, у улици Пролетерских бригада, број 52, на петом спрату, почела је та наша музика. У Идолима пре Идола био сам седам година, до војске. Занимљиво је што смо се најпре звали Мерлин, а потом Звук улице. Свирали смо по месним заједницама, у Дадову... Када сам био у војсци, дошао је час да се определим. Постојала је дилема. Одлучио сам се за књижевност и саопштио одлуку пријатељима из групе. Они су ме разумели и остали смо другари. Причало се како сам напустио музику, јер су направили песму Једина, малена, волим те, сакам те, где су се играли македонским, али не! Изабрао сам књижевност. Почео сам да објављујем у Књижевној речи, Видицима...
Постоји у Антиупутствима причица о томе како 1979, у војсци, на Авали, пишете први текст у тој серији...
Било је тамо разних глупих правила, али и довољно времена да испитам самог себе; где ћу и шта ћу. Тако је настао текст који помињете.
Када сте се вратили из Париза, свирали сте у македонском саставу Уста на уста...
Две године. Волим да слушам џез, класичну музику. Понекад гледам музичке канале на кабловској, поготово емисије о историји рока. Када упоредим те групе са данашњом сценом, видим огромне разлике. Све је оних дана било отвореније, у смислу очекивања да ће победити добри момци. Али није било тако.
Зашто не пишете о својим рокерским данима?
Не пишем. Данас смо већ разговорали о писцима, о спољашњем и унутрашњем свету. Богатији је онај свет унутра. Смешно ми је да причам о музици, или о алтернативном позоришту, рецимо, којим сам се исто бавио док сам био на постдипломским студијама у Паризу. Увек ме прво питају о рокенролу, а то је у мом животу само епизода. Интересантна, лепа епизода – срећан сам што сам све то доживео. Е, али сада ме питају чак и о другим члановима Идола. Не занима ме то, занима ме једино пријатељство. Не видим све то као неку тако важну ствар у свом животу.
Какав став заузимате према политици, друштву, актуелном?
Трудим се да у свему томе останем чист. Да искажем своје мишљење, свој став. Ја никада нисам волео групашења. Играо сам фудбал и стони тенис, али никад нисам био члан ниједне навијачке групе. Једино рок групе. Интернет је отворио свет информација и лако можете да видите шта се све догађа у том хаосу. Човек мора да заузме гард према свему томе и изнесе аргументе. Међутим, нама је лако, зато што пишемо. Соба је ту неприкосновена. Мене су некада избацивали са посла због анархо-либерализма и свашта. Био сам на улици. Глупости овог света. Ипак, када уђеш у свој свет, и њиме се занесеш, онда ти нико ништа не може.
Мића Вујичић (Политика, 6. октобар 2012.)
Фото: Владимир Сретеновић