Lovorike i trnje
Zamka drugog romana
Članovi žirija, okupljeni u magazinu Slejt, preturaće po policama i napraviti listu dobrih "drugih romana" preko kojih se olako prešlo
"Može li neko, molim vas, da izmisli neke nagrade i liste za DRUGI roman?! – zapitala se iransko-američka spisateljica Poročista Kakpur na društvenoj mreži Tviter. "Verujte mi kad kažem da je nama s druge godine potrebnija pomoć nego brucošima." Odgovor je stigao iz magazina Slejt. Radujte se, vi drugi romani koji ležite pomalo zaboravljeni na policama, napisao je urednik kulturne rubrike i skrenuo pažnju na činjenicu da ih kritičari i čitaoci ponekad ostavljaju po strani (često s argumentom: Zašto više ne liči na prvenac?).
Tokom decembra, pet članova Slejtovog žirija polemisaće na temu "drugog romana" o kome se nije govorilo dovoljno glasno. Svesni da knjige nemaju rok trajanja kao mleko iz tetrapaka, rovariće po policama i sigurno otkriti nešto što im je promaklo u poslednjih pet godina. "Slate/Whiting Second Novel List" neće biti književna nagrada, već spisak, preporuka za novo čitanje, uz propratne eseje.
Naša kratka hronika nagrađivanja, koja je do sada znala za pojave poput "kompleksa prve" ili klopke "druge knjige", dodaće na spisak i problem "gurkanja na stranu" drugog po redu objavljenog romana. No, vratimo se sada piscima. Kako je njima dok su u rukopisu? I da li bi nešto na tu temu mogle da otkriju rečenice iz dnevnika Aleksandra Tišme, danas klasika, zabeležene tokom pisanja čuvene "Knjige o Blamu"? Još 28. maja 1967. napominje da je počeo da piše roman, kao sled mogućnih događaja oko jedne mogućne ličnosti. "Tako mi se, uslovno, tema nametnula, a tako je i obrađujem, sa sumnjom, tapkajući po rečenicama kao po kamenju bačenom na dno bare." Godinu dana kasnije, završena je prva glava. "Ne znam koliko valja, ali pišem je slobodno, sa zamahom, u posedu htenja, namere. To je valjda zrelost."
Rad na "Knjizi o Blamu" čini mu se kao nizanje kocki. Usput, 9. februar 1970: njegov prvi roman "Za crnom devojkom" nije ušao u uži izbor za Ninovu nagradu. Ipak, 24. aprila oseća se divno, na vrhuncu moći i zadovoljstva. "Danas prepisao poslednjih deset strana, a pri tom je predmet ovog pisanja sve sama smrt do smrti." U maju, dva leta kasnije, valjda zbog sumnje u neka mesta u romanu, kako kaže, sve što je dosad napisao ("uopšte") čini mu se kao beznačajno. Pred samu predaju rukopisa izdavaču, misli da je tema njegove literature pogrešna u svojim glavnim tačkama ("ili još pre: da je pogrešan moj život"). Čak i 8. februara 1974. još uvek oseća potrebu da se povuče, stalnu potrebu posle "Knjige o Blamu"... Pažljivi čitalac "Dnevnika" Aleksandra Tišme koji bude prošao kroz hiljadu stranica od 1942. do 2001, moći će možda da odgovori na pitanje da li je samo drugi ili pre svaki roman – nova klopka.
(Blic, 14. decembar 2014.)