Nin
Erik Vijar, francuski književnik: Tiranin se drži forme na ljigav način

Dobitnik Gonkurove nagrade govori za NIN o knjizi Dnevni red u kojoj je opisao sastanak dvadeset četiri nemačka industrijalca sa Hitlerom pred izbore 1933. godine

Roman francuskog književnika Erika Vijara Dnevni red, objavljen u Akademskoj knjizi u prevodu Melite Logo Milutinović, prati nekoliko naizgled ne tako krupnih istorijskih događaja s početka tridesetih godina prošlog veka – dosadnjikavih sastanaka posle kojih će zapravo poteći krv dvadesetog stoleća. „Najveće katastrofe često kreću sitnim koracima.“

„Tajni sastanak“, „Maske“, „Kurtoazna poseta“, „Zastrašivanja“, „Kako ne doneti odluku“ – naslovi su kratkih poglavlja ovog uznemirujućeg dela napisanog mirnom rukom, sa završnim celinama „Mrtvi“ i „Ma, ko su svi ovi ljudi?“.

„U budžetu velikih preduzeća“, saopštava pripovedač, „mito je neumanjiva stavka, koja nosi različita imena – lobiranje, prigodni pokloni, finansiranje partija“. Uspešni privrednici moraju da 1933. razmotre „pogodbu sa nacistima“. Sede, „hladni, kao dvadeset četiri računske mašine pred vratima Pakla“, sve dok im ne kažu, tek pošto Hitler i Gering završe govore: „A sad, gospodo, na kasu!“

Erik Vijar, pisac koji smatra da je književnost što beži u čistu imaginaciju lažljiva, i da izneverava, prelazi zatim na Hitlerov susret sa austrijskim kancelarom Šušnigom, 1938. godine, dok Joakim fon Ribentrop, tek imenovani nacistički ministar spoljnih poslova, večera u Londonu sa premijerom Čemberlenom i zloupotrebljava učtivost domaćina kako bi Britanci kasnili da odgovore na anšlus.

Roman Dnevni red ima neobičnu formu. Kako ste je otkrili? Knjiga je u podnaslovu definisana kao hronika. Na početku, narator kaže da je u književnosti sve dopušteno. Kasnije opisuje ručak i direktno se obraća čitaocu, napominjući da će ga poštedeti recepata i detalja o pripremi hrane.

Dnevni red nije roman, to je pripovest. Dijalozi su izvučeni iz sećanja stvarnih protagonista, opisi verno govore o stvarnim mestima, činjenice su istinske. U vreme kad se društvene nejednakosti produbljuju u celom svetu, kad se sloboda stalno sve više ograničava, smatram da treba da brinemo upravo zbog osoba koje su stvarno na vlasti, najviše treba da saosećamo sa stvarnim žrtvama, a najupečatljivije zaplete nalazimo baš u istorijskoj stvarnosti. Dikensa i dalje čitamo upravo zato što se onaj društveni svet koji on opisuje i danas delimično podrazumeva. Po tome su njegove knjige aktuelne i suštinski, i na nivou teksta, i na nivou kompozicije. Dikensa i danas čitamo i adaptiramo zato što njegova dela prikazuju društvenu stvarnost i zato što nam daju izvesnu pouku o svetu.

Šta mislite o odnosu fikcije i istorije? Igrate se različitim izvorima. Memoari, stare novine, govorkanja, izveštaji, prisluškivani razgovori, čak i vremenska prognoza, horoskop.

Nema istorije bez kompozicije, nema nauke bez pripovedanja. Umetnost opisivanja, sâm stil predstavlja umeće povezivanja. Znanje se konstruiše poput romana. U tom smislu, istorija i književnost su veoma bliske, jer u krajnjoj liniji svaka je istina vezana za raspored činjenica. Sva umetnost i nauka uvek predstavljaju nekakav sažetak, sintezu. Stoga književnost neprestano nastoji da se otarasi apstraktnih, veštačkih formi; tražimo način da stvarnost predstavimo na sugestivniji i istinitiji način. Kišova Grobnica za Borisa Davidoviča dala nam je pouku o istoriji 20. veka, književnost stvara znanje. Način na koji Danilo Kiš uvodi dokumente u knjigu daje joj izvestan parodični aspekt, iz kojeg proizlazi nekakva ledena objektivnost koja nam rasvetljava mehanizme represije. Svojim tekstom on zauzima određeni stav, a sama njegova maštovitost pre svega ima zadatak da ilustruje politički delirijum koji čini temu ove knjige. Svrha teksta je uvek da pruži definiciju našeg sveta: šta je važno ili sekundarno, čemu smo podređeni, a šta nas oslobađa.

Poglavlje o rekviziteru u Holivudu predstavlja srce knjige. U njegovom skladištu nalazimo drvene mačeve, kartonske krune, papirne zidove: „Sve je lažno.“ Reći će da je istorija spektakl. Delite mišljenje?

To je pomalo oštar način da se kaže da se fikcija ne nalazi u oblasti književnosti, kao što zamišljamo isuviše često, nego u oblasti moći. Upravo moć daje istoriji smisao, pamti, stvara većinu slika, a zatim upisuje komentar ispod njih. Pogledajte američke izbore, njihova teatralnost toliko upada u oči da bi nam bilo teško da je apstrahujemo od ostalih aspekata. Čak bismo mogli reći da, usred tolikog cirkusa, dalja analiza ozbiljne strane tih izbora deluje pomalo nestvarno.

Đerđ Konrad je opisao kako tiranin uništi sve čega se dotakne, čini razna zla, ali kad na to bude upozoren, sav se raspomami u svojoj uvređenosti. Zaključujete da i najgori tiranin poštuje forme. Po tome ćemo ga prepoznati?

Tirani legitimišu svoju vlast pre svega tim prividnim poštovanjem formi, jer im je draže da se oslanjaju na navodni konsenzus. Državni udari uvek nastoje da se zaogrnu legalnošću. Nekad su prepoznatljivi po tome što se drže formi na krut, ljigav, licemeran način.

Navodite da je osobina tiranina arogancija, ali arogancija pomešana sa potrebom da bude savršeno ponizan u isto vreme.

Smatram da su i sami ti fenomeni vremenski utemeljeni. Ne postoji poniznost po sebi niti arogancija po sebi. Sve je to upisano u istoriju. Jedan oslobođeni rob, Neronov savremenik, shvatio je da ga tirani lako mogu udariti ili ubiti, ali ga ne mogu naterati da sebe sažaljeva. Na osnovu toga je osmislio filozofiju društva gospodara i robova, namenjenu ovima potonjima. Podelivši svet na ono što zavisi od nas i ono što ne zavisi od nas, Epiktet je sebi obezbedio način da preživi; batine koje je dobijao, i koje nije mogao sprečiti, odvojio je od svojih misli, koje je smatrao slobodnim. Danas znamo da nezainteresovanost nije dovoljna i više ne trpimo batine. Knjige su uvele novi poredak u našu predstavu o svetu. U svom Hesenskom glasniku Bihner piše: „Kopali ste zemlju celoga života, sad ćete iskopati grob svojim tiranima.” Književnost je upravo tada promenila ton.

Pripovedač upoređuje čuvene industrijalce na sastanku sa Hitlerom sa siluetama, sfingama, gušterima, marionetama. Danas vidimo ljude koji se bune širom sveta. Svedoci smo različitih protesta...

Moramo prihvatiti činjenicu da nijedna skupština na svetu ne predstavlja manje ili više ono što obično nazivamo izbornim telom. Procenti mogu varirati, ali proporcionalno ostaju isti. U Narodnoj skupštini Francuske naći ćemo ukupno četiri radnika, ali šesnaest upravnika privrednih društava. Samo jednog sekretara, ali dvadeset devet advokata. U Francuskoj, pak, ima oko 65.000 advokata, a 800.000 sekretara, od kojih 98 posto čine žene. Iste odnose naći ćemo ako kao kriterijum uzmemo starost ili obrazovni nivo. Međutim, brojevi malo znače na kraju krajeva, ali trebalo bi da obratimo pažnju na činjenicu da to svi znaju. Ima tu jedna duboka istina, svi znamo da narodno predstavničko telo predstavlja samo najbogatije, i ne samo što to znamo, već i podržavamo, u ime raznih obzira koji se svi svode na isti moralistički, skromni pragmatizam koji toleriše flagrantnu nejednakost u institucijama.

Problem je izborna procedura?

Izborna procedura predstavlja samo jedan vid ovog problema, a stvar je u tome što usled koncentracije ekonomske moći na mali broj ljudi opštu suverenost ne uživaju svi, nego samo taj mali broj. To je objasnio još Monteskje: „Otkad je sveta, svaki čovek koji ima moć sklon je njenoj zloupotrebi; i činiće to dokle god ne dođe do granice.” Svako se uverio u taj opšti zakon društvene fizike. Stoga je hitno potrebno da oni u čijim je rukama danas koncentrisana ekonomska moć naiđu na takvu granicu. A nju može postaviti samo veliki broj ljudi, ono što nazivamo narodom.

Junak Dnevnog reda ne ume da se stavi u kožu drugog. Prepoznajete li političara koji ume da obuje tuđe cipele?

Pripovedanje je način držanja na distanci koji se razlikuje od onog u prirodnim naukama. U romanu Vozač rikše Lao Šea pripovedač ostaje u neposrednoj blizini Sjangcija. Pre toga se nikad nije osetio toliko bliskim nekom vozaču rikše, nije razumevao njegov težak rad, varljive nade, težak svakodnevni život. Ovo posmatranje iz neposredne blizine omogućava intimno upoznavanje i naročit vid upoređivanja, asimilacije, drugim rečima omogućava istinski odnos prema univerzalnom. Iznenada, mi postajemo Sjangci, vozač rikše, nekoliko časova bivamo neko drugi, što nam omogućava da ga bolje razumemo. Da bismo uistinu shvatili društvenu situaciju u Kini dvadesetih godina, trebalo je da provedemo dvesta stranica kao seljak emigrant, prekarni radnik. Ta identifikacija koju je izvela književnost takođe predstavlja jedan oblik znanja. Ako veliki Čerčilovi ratni govori još uvek deluju na nas, njegovi napadi na dirigovanu ekonomiju nakon posleratnih izbora zvuče nam lažno. Iako je umeo – i to sa kakvim žarom! – da se stavi u položaj engleskog naroda tokom rata, čim se taj sukob završio, on je ponovo obukao aristokratski frak i progovorio aristokratskim glasom, i nije uspeo da se stavi u položaj radnika.

Razgovaramo o granicama slobode. Pitanje je aktuelno tokom pandemije i izolacije?

Već nekoliko vekova ljudi se bore za više slobode, za veću jednakost. Književnost je odlučno stala uz te težnje. Razume se, već dugo živimo u okruženju u kojem se slobode stalno sužavaju, represija narasta, vlast jača, a pandemija, nažalost, sve to dodatno otežava. Ali istorija se nije završila.

Priča o Bafalo Bilu

Erik Vijar, francuski pisac, filmski scenarista i reditelj, rođen je u Lionu 1968. Prvo priznanje dobio je 2010. za epski roman Konkistadori. Autor je dela Tuga zemlje: Priča o Bafalo Bilu Kodiju, Biku koji sedi i tragediji šou biznisa, te dela 14. jul. Jedna od njegovih ključnih tema jeste nejednakost: za glavne junake bira takozvane male ljude koji ostaju u senci najburnijih istorijskih događaja. Zanima ga kako je američke starosedeoce progutala mašina za zabavu Bafalo Bila i ko su bili radnici što su se pobunili malo pre Francuske revolucije. U novoj prozi Rat siromašnih piše o Nemačkom seljačkom ratu 1524, o borbi siromašnih za pravo na jednakost u godinama Reformacije. Dnevni red nagrađen je 2017. godine Gonkurovom nagradom.


(NIN, 10. decembar 2020)

среда, 10. фебруар 2021.

Ti rano posedeli ljudi nose nevidljive emotivne rane što se nikada neće zaceliti. Rane koje su ment
понедељак, 25. јануар 2021.

Vladan Matijević, Darko Cvijetić, Svetislav Basara, Enes Halilović, Savo Stijepović, Bojan Sav
четвртак, 24. децембар 2020.

Sagovornica NIN-a objavila je roman o novinarki preplavljenoj nezasitoj potrebi za seksom, roman o
среда, 9. децембар 2020.

Dobitnik Gonkurove nagrade govori za NIN o knjizi Dnevni red u kojoj je opisao sastanak dvadeset če