Osa simetrija smrti

Miroslav Krleža: Hiljadu i jedna smrt, Naklada Ljevak

Zbirka novela Miroslava Krleže pod naslovom „Hiljadu i jedna smrt“ bila je zabranjena još u predcenzuri, daleke 1932. godine. U proleće 1933. knjiga je ipak objavljena u ediciji zagrebačke Minerve, da bi odmah nakon toga bila povučena. Nije nikakvo čudo što se ovih dana o pomenutoj Krležinoj kolekciji storija ponovo toliko priča! Trideset godina nakon piščeve smrti i skoro osamdeset godina od kada je prvi put pokušao da je objavi, Naklada Ljevak predstavilja „Hiljadu i jednu smrt“ u integralnom obliku. Nakon zabrane u tridesetim godinama prošlog veka, poneki „odbegli“ primerak završio je u antikvarijatu, a pripovetke su kasnije preštampavane u najrazličitijim izdanjima. U čemu je onda štos, zašto je ovo raritet, sigurno se pitate, nameravajući da se već sutra pohvalite kako ste čuli sve o Krležinoj zabranjenoj knjizi.

Štos je u montaži priča. Iako su proze objavljivane i nakon tridesetih, novo izdanje „Hiljadu i jedne smrti“ poštuje Krležinu montažu naslova, a ne hronološki princip ređanja koji je sve do ove knjige bio primenjivan. „Ovo izdanje poštuje tekstološko načelo posljednje autorske varijante kada je o pojedinačnom naslovu, pojedinoj Krležinoj noveli riječ, drugim riječima, u orginalnu strukturu zbirke „Hiljadu i jedna smrt“ rekomponirani su fragmenti kakvima ih je pisac definitivno autorizirao“, napominje priređivač Vlaho Bogišić.

Pa, zar je redosled u jednoj savršenoj zbirci novela zaista toliko bitan? Zar je montaža sadržaja od tako velike važnosti? Novo izdanje „Hiljadu i jedne smrti“ pokazuje koliko jeste, što bi najbolje mogao potvrditi Krležin čitalac koji je ove novele ranije čitao u drugačijem rasporedu. Deset priča o smrti naročito su ubojite u orginalnom poretku: od naslovne (sa maršalom Fara-Dzongom koji je zauzeo grad Ki-Ang, „na gornjem Jangu, vodi žutoj i žalosnoj“), pa do „Smrti Tome Bakrana“ (To je život! Život se giba preko leševa! Ili je čovjek leš ili gazi leševe! To je sve!).

Kada bi se ova zbrika novela od četiri stotine stranica presekla na pola, početak jedne od najboljih Krležinih proza našao bi se tačno na sredini. Naslov „Veliki meštar sviju hulja“ predstavljao bi nešto nalik osi simetrije ove knjige. Njen vrhunac i njeno ogledalo u kome Kraljević, „koji surađuje kod malograđanskih takozvanih opozicionalnih novina drugog reda, i koji je u posljednje vrijeme neobično nervozan“, pokušava da otkrije kako pogrebni zavod tako izvrsno posluje.

Ne folirajte ovog puta, zaboravite ovu instant kolumnu. Pročitajte retku Krležinu knjigu i poput njegovog junaka Kraljevića – uđite u trag pogrebnom zavodu.

Mića Vujičić (Blic, 9. oktobar 2011.)