Iza zida od šperploče
Josif Brodski: SOBA I PO, prevela Neda Nikolić Bobić, Russika

Nakon zbirke ogleda „Tuga i razum“, Russika predstavlja još jednu knjigu Josifa Brodskog (Petrograd, 1940 – Njujork, 1996). Ovoga puta to je kolekcija sačinjena od osamnaest eseja o Petrogradu, Istambulu, tiraniji, pesnicima i čemu još sve ne. Iako tematski šaroliki, tekstovi sakupljeni u knjizi „Soba i po“ magično se nadovezuju i nadopunjuju, što primećuje i priređivač kad na koricama napominje da pisac zapravo ispisuje vlastitu „intelektualnu biografiju“.

„Soba i po“ naslov je jedne od najpoznatijih autobiografskih proza koja zatvara ovo kapitalno izdanje. U četrdeset pet kratkih poglavlja, pisac, pored ostalog, ispisuje istoriju svoje porodice. („Bilo nas je troje u toj našoj sobi i po: otac, majka i ja. Tipična ruska porodica toga vremena.“) Otac je bio fotoreporter, ali je pisao i novinske članke koji su najčešće počinjali rečima: „Teški, olujni oblaci nadvili su se nad Baltikom“. Imao je diplome geografa i novinara, a u tim teškim ratnim vremenima bio je oficir, ratnik, pomorac i šef fotolaboratorije Vojno-Pomorskog muzeja. Nosio je mornaričku uniformu, ali su ga 1950. demobilisali „u skladu s nekakvom naredbom Politbiroa da ljudi jevrejskog porekla ne smeju da imaju visoko oficirsko zvanje“.
Majka je ceo život provela po kancelarijama kao sekretarica i knjigovođa, a tokom rata postala je prevodilac u logoru nemačkih zarobljenika. Posle kapitulacije Nemačke bio joj je ponuđen viši čin (dotle je bila mlađi poručnik), ali ga je ona odbila (nije želela da orman za odeću pretvori u arsenal).

Posle rata, u skladu s politikom „sabijanja“ buržoazije, njihovu anfaladu podelili su na manje celine. Svaka porodica dobila je jednu sobu, a između su podignuti zidovi od šperploče. „Ako se u prostoru krije ideja beskonačnosti ona nije u širenju, već u njegovom sabijanju. Makar zato što je sabijanje prostora mnogo jasnije. Bolje je organizovano i ima više naziva: ćelija, sobica, grob“, zapisuje Brodski.

Zapamtite ponešto od svega toga ukoliko želite da se hvalite naokolo kako ste pročitali ove eseje. Ne zaboravite, uz to, da najlepše redove Josif Brodski ispisuje o Ani Ahmatovoj i Nadeždi Mandeljštam. Kako je u ono doba bilo opasno bilo šta čuvati na papiru, Nadežda Mandeljštam je morala da zapamti i zadrži u pamćenju stihove pokojnog muža. Danju i noću ih je ponavljala, što nije doprinosilo samo dubljem pronicanju u poeziju, već je, na izvestan način, i oživljavalo njegov glas.

Mića Vujičić (Blic, 12. jun 2011.)