Intervju: Uglješa Šajtinac, dramski i prozni pisac

Vok on, nastavi dalje, čak iako su nade izgubljene...

Nakon romana „Čuda prirode“ i zbirke pripovedaka „Čemer“, Uglješa Šajtinac, pisac rođen 1971. godine u Zrenjaninu, inače jedan od naših najpoznatijih dramskih pisaca (drame: „Hadersfild“, „Pravo na Rusa“, „Banat“...) objavio je novu proznu knjigu „Vok On!“. Definisan u podnaslovu kao „manifest razdraganog pesimizma“, „Vok On!“ je pisan od 1997. do 2004. godine, na relaciji „Veliki Bečkerek – Velika Britanija“ i predstavlja skup zanimljivih fragmenata koje autor zapisuje u dosta dugom vremenskom periodu - fragmenata koje na okupu drži Hadersfild u Jorkširu – isti onaj koji se našao i u naslovu izvanredne drame ovog pisca i u filmu koji je po njoj snimljen. Putujući u Englesku, Uglješa Šajtinac, pesnik pre svega, prozaista čija proza grca od jakih emocija, beleži svoje doživljaje, ali tako da to ne bude ni samo roman, ni samo priča, a ponajmanje putopis, već od svega toga po malo u isto vreme.

Uglješa, vaša knjiga je sasvim drugačija od aktuelne srpske proze, kako po svojoj formi, tako i po svojoj temi. Ispod naslova ne stoji da je „Vok On!“ roman, već „Manifest razdraganog pesimizma“?

Nisam mogao da ispod naslova knjige napišem ono: roman. „Vok on!“ jeste neka vrsta dnevnika, ali nije dnevnik... Jeste neka vrsta putopisa, ali nije bedeker... Zapravo to je zbirka proznih fragmenata. Imao sam potrebu da napišem takvu knjigu, u baš jednoj takvoj formi. Radi se o rascepkanoj prozi. Kao dramski pisac moram da se pridržavam strogih zakonitosti drame. Dok pišeš dramski tekst ti jedva možeš da nađeš prostor gde ćeš izraziiti neko svoje mišljenje, intimni stav. Pišući „Vok On!“ nisam imao takva ograničenja. Mogao sam da kažem šta sam hteo. Nisam morao da vodim računa o onom što ide posle moje izrečene misli. Recimo one koja kaže da su Englezi gospoda, a pored toga i svi govore engleski. Fragmentarna struktura otvorila mi je prostor – onaj prostor kog u drami nemam tako mnogo.

Drama takođe zahteva i precizno profilisane likove. U ovoj knjizi vi i prema junacima zauzimate jedan drugačiji stav.

Da. Imam stav: stvori junaka, pa ga pusti da živi sam, nemoj da ga vodiš, pusti neka on odvede tebe tamo gde si mislio da nikada nećeš stići. Pusti ga neka kaže i ono što mu ti nisi stavio u usta. Junaci u mojoj najnovijoj knjizi se rađaja i ja za njihovu dalju sudbinu ne brinem.

Šta zapravo znači ono: „Vok On“ iz naslova?

Naslov je zapravo delić iz pesme You were never walk alone – pesme koja je postala zaštitni znak navijača fudbalskog kluba „Liverpul“. Naravno, koristim te reči kao metaforu koja izlazi iz usta navijača: nadu ne smemo gubiti. Pesma poručuje: nastavi bez obzira šta se događa oko tebe, bez obzira šta se ranije događalo. Nastavi da ideš dalje iako su nade možda izgubljene.

Zašto naslov pišete ćirilicom, onako kako se čita?

Pišem ga ćirilicom da bi i i oni koji nisu sigurni da znaju engleski mogli tačno da izgovore naslov knjige. Nije čak ni bitno da li razumeju šta reči iz naslova zapravo znače. Bitno je da izgovore to: Vok on i učinili su dosta. Preneli su poruku!

Vi niste skloni postmoderni, ali mi se čini da ona ipak baca senku na vašu knjigu. Razgovarajući sa vama imam utisak da ste postmodernista!

Nikad nisam razumevao postmodernizam. Možda sam u „Vok On-u!“ i uopšte u svojoj dosadašnjoj prozi bio postmodernista, a da to zapravo nisam ni znao.

Mića Vujičić