Intervju: Barbara Barbi Marković, spisateljica

Roman o beogradskom klabingu ili jedan čudan prevod

Izdavčka kuća “Rende” objavila je prvi roman beogradske spisateljice Barbare Marković (1980). Roman “Izlaženje” rasvetljava sve strane beogradskog klabinga, krijući pritom i na planu forme jednu zanimljivu igru. Naime, Barbi Marković remiksuje i skrečuje novelu “Hodanje” poznatog austrijskog književnika Tomasa Bernharda. Romani imaju isti broj stranica, isti broj rečenica, Bernhardovom liku Karera odgovara Bojana, glavna junakinja Barbarinog romana. Gde se Karer pojavi u rečenici, pojavljuje se i Bojana, kada Karer krene u šetnju ulicom, Bojana ulazi u klub. “Dakle, svi pojmovi i likovi su zamenjeni, ali je ritam i način govora isti”, kaže Barbara Marković. „Ipak, najvažnije mi je bilo da u srpsku književnost uvedem tu bujicu mržnje i kritikovanja, to "hejtovanje", kako sam ga nazvala, to tipično austrijsko izlaženje na binu, podizanje ruke i tirade: Vi, odvratni ljudi"...

Kako vam se “beogradski klabing” nametnuo kao tema, toliko da ste napisali roman-esej o tom fenomenu?

Pogodilo se da sam u godinama kada tinejdž-mase počinju i nastavljaju da izlaze, istovremeno čitala Prusta koji je na sličan način opsednut salonskim skupovima, tojest soarejama i umetnošću svog vremena: kako neki ljudi i neke slike i kompozicije dolaze u prvi plan, a zatim izlaze iz mode. Zatim sam u neko doba počela da se pitam kako to isto funkcioniše na primeru mog života. I zašto to radim-o. Ali nikad nisam napisala esej. “Roman”(novela) “Izlaženje” bio je eksperiment u koji se (nikad ne napisani i nikad do kraja ne domišljeni) esej slučajno i nesvesno dobro uklopio.

Imam utisak da se vašim junacima smučio klabing.
 
Pomenuti junaci su nastali kao sinteza mojih prijatelja i likova iz novele Tomasa Bernharda. Dakle sinteza Beograđana kojima je dosta stalno jednog te istog problematičnog i siromašnog grada i Bernhardovih mizantropa. Da sam pisala o studiranju, mojim junacima bi se bilo smučilo studiranje.

Iza teme klabinga otvaraju se neka ozbiljna sociološka  pitanja. Recimo, o životu u Beogradu...

Na svu sreću, i na moje iznenađenje, priča ne završava na jednoj socijalnoj grupi. Priča o zatvorenosti, očaju, besu i vrtenju u krug, mogla bi da se prepeva u državnu himnnu.

Vaš roman ima tajnu vezu sa novelom “Hodanje” Tomasa Bernharda?

Do te mere da ga je moguće okarakterisati kao čudan prevod. Oslanjajući se na strukturu Bernhardovih rečenica, prevodeći, menjala sam pojedine reči i delove rečenica, tako da dobijem održivu priču o Beogradu i beogradskom klabingu. Ceo ovaj projekat bio je pokušaj da se nešto tipično za jednu književnost prenese u drugu i načini domaćim. Da se tipično Bernhardovo, i u austrijskoj književnosti prilično rasprostranjeno, opsesivno pljuvanje i džangrizanje dovede i kod nas i prokomunicira sa domaćom knjizevnošću.

Junaci hodaju paralelno sa Bernhardovim likovima?

Čini mi se da sam napisala knjigu paralelnu sa novelom „Hodanje“ Tomasa Bernharda, prateći građu radnje kao i pojedinih rečenica, ali pišući o skroz drugim stvarima.
U vezi sa načinom na koji je nastala, ova knjiga se poigrava pitanjem ko je i šta je u stvari autor, budući da se, pozajmljujući način mišljenja od „genija“, misleći paralelno sa njim, odričem prava na zvanje originalne, talentovane i bogom dane književnice. Možda bi moglo da se kaže da sam pripomogla jednom tekstu da nastane.

Mića Vujičić