Dana Todorović, spisateljica
 
Neko neprekidno prati suflera budimpeštaske opere
 
Dana Todorović je rođena 1977. godine u Beogradu. Završila je studije drame u Londonu, a njen prvi roman sa naslovom „Tragična sudbina Morica Tota“ nedavno je objavila izdavačka kuća „Stubovi kulture“. Prvog junaka romana - Morica Tota neko neprekidno progoni, a drugi junak Tobias Keler nalazi se u Komori „C“, pred pretresnom komisijom, tačnije pred Pravobraniocem koji želi da utvrdi odgovornost i kazni neposlušnost referenta Kelera koji je ne poštujući Nadzornikov pravilnik, na svoju ruku, ne bi li svojevoljno delovao na subjekta Morica Tota, priključio Uređaj za vanredna dejstva za svoju personalnu volju radi slobodnog delovanja i prekršio svetu odredbu iz člana 98a...

 
Junaci i teme koje možemo pronaći u vašem romanu nešto su sasvim novo i autentično u novoj srpskoj prozi. Verovatno će svaki čitalac kada okrene poslednju stranu postaviti najteže pitanje piscu: otkuda vam jedan takav svet?
 

Mislim da nije ništa novo niti neobično da autor kroz birokratski sistem kritikuje neke društvene norme ili vrednosti - uzmimo Kafku ili Orvela kao očigledan primer - jer mislim da je to sistem, sa svim svojim složenim konstrukcijama i nerazumljivim frazama, od kojeg je vrlo lako napraviti karikaturu i dovesti ga do apsurda. Deo romana koji se odnosi na Tobiasa Kelera sam dovela do apsurda u tolikoj meri zato što sam želela da čitaocu bude jasno da toj priči treba pridati neko simboličko značenje umesto doslovno. Koliko god ideja koju ste opisali u svom prvom pitanju, koja zapravo spaja dva glavna junaka, delovala konfuzna, zapravo će se, kako radnja odmiče, pokazati kao veoma jednostavno smišljena i taj element apsurda koji sadrži ne bi trebalo da uplaši čitaoca. 
 

U „Tragičnoj sudbini Morica Tota“ ima kafkijanske atmosfere.

 
U mom romanu, zapravo, postoje dva paralelna narativna toka, dva glavna junaka. Jedna priča smeštena je u Mađarskoj i vrti se oko Morica Tota, suflera u budimpeštanskoj operi. On je u stalnom strahu jer primećuje da ga neprekidno prate. Druga priča nije određena ni mestom a ni vremenski, a njen glavni junak je Tobias Keler, koji u nekoj vrsti sudnice pokušava pred kaznenom komisijom da opravda jedan svoj postupak kojim je uticao na život junaka iz prve priče. Pretpostavljam da bi da «kafkijanska» atmosfera, koju čitaoci primećuju, mogla da se odnosi na obe priče, jer prvu prati određena teskoba i nelagoda progonjenog čoveka, a druga je obeležena birokratskim formalnostima, kao što je to kod Kafke vrlo često slučaj. Mene su oduvek privlačile teme koje sadrže neki element misterije u sebi, koje naginju ka nekom mraku ili intrigi. Mislim da je to za većinu ljudi privlačno za čitanje, i dok sam pisala, stalno sam imala na umu koliko je važno čitaocu držati pažnju. Takođe, htela sam da napišem nešto što bih ja sama volela da čitam, nastojala sam da napišem jednu složenu, a razumljivu priču, jer mi se kao čitaocu čini da se značaj dobre radnje malo potcenjuje u savremenoj literaturi. Verujem da svaka poruka ili ideja može daleko lepše i efektnije da se uklopi u delo kroz pažljivo osmišljenu radnju nego kada to autor otvoreno navodi kroz neku svoju refleksiju.

 
U vašoj biografiji piše da ste živeli u Njujorku, Indijanopolisu, Detroitu, Pragu, Londonu, Budimpešti... Radnja vašeg romana odvija se u Budimpešti?
 

Da, priča vezana za Morica Tota je smeštena u Mađarskoj – u Budimpešti i jednom malom gradu, Žambeku. Činjenica da sam živela u Budimpešti i da mi je ta teritorija poznata je verovatno uticalo na to da se opredelim da polovinu svog romana smestim u Mađarsku, ali mi se takođe činilo da ta mračna i pomalo mistična atmosfera romana veoma odgovara Istočnom bloku. Sa druge strane, ovaj roman se bavi temama koje su toliko univerzalne da bi mogao biti smešten i na mnogim drugim lokacijama a da ne izgubi na suštini.    
 

U jednom razgovoru otkrili ste mi da pišete sporo, da dugo radite na rečenici. Da li pišete nešto novo?

 
Divim se ljudima koji najednom dobiju inspiraciju pa su u stranju da napišu nekoliko desetina stranica dnevno. Ja nisam jedna od onih koji to mogu, već radim veoma sporo i disciplinovano, glancajući svaku rečenicu. Na ovom kratkom romanu sam radila skoro tri godine, a tim tempom ću verovatno raditi i na drugom, za koji su već nikle neke ideje, a čitaoci neka budu ti koji će na kraju da odluče da li se ta moja temeljitost isplati. 
 

Završili ste studije drame u Londonu. Vaš otac je poznati glumac Bora Todorović,  cela familija je glumačka. Da li se bavite glumom?

 
Kada sam bila dete, želela sam da budem glumica, verovatno smatrajući da mi taj poziv, zbog porodice, po prirodi stvari sleduje. Mislim da osoba od 17 ili 18 godina, koja se opredeljuje za studije, teško može sebe dovoljno dobro da poznaje da bi znala koji je to poziv koji najviše odgovara njenom senzibilitetu ili kroz koji tip posla može dostići svoj pun potencijal. Zato se toliki broj ljudi i bavi poslovima koji se prilično razlikuju od onoga što su studirali, što je i kod mene bio slučaj. Osetivši veliku potrebu da izrazim neka svoja uverenja, u jednom trenutku sam jednostavno shvatila da bih više volela da stvaram sopstveni sadržaj nego da tumačim tuđi, kao što je to često slučaj u glumi. Ono što me je takođe privuklo kod pisanja je to što taj poziv dozvoljava veću dozu samostalnosti nego ostale umetničke forme, jer ako ste spremni da pustite mašti na volju, za ostvarenje cilja su vam jedino potrebni papir, olovka, i nešto discipline.

 
Mića Vujičić