Mihajlo Spasojević, književnik

Hiljadu malih njujorških svetova

Zagrebačka izdavačka kuća Profil otvorila je svoje srpsko predstavništvo u Beogradu i predstavila nekoliko zanimljivih knjiga. Među njima je i nova zbirka pripovedaka Mihajla Spasojevića sa naslovom Noge Jarmile Kratofilove koju ovaj Sremac, rođen 1974. godine, inače predavač književnosti u Bronksu, objavljuje nakon kolekcije priča Labudova pesma Faustina Asprilje.

YC: Mihajlo, u vašim novim pričama oseća se miris Njujorka, miris Amerike. Da li bi se moglo reći da vaše nove priče poetički pripadaju jednom novom, recimo, “njujorškom ciklusu”?

Mihajlo Spasojević: Moje pisanje je uvek bilo usko vezano za pop-kulturu kojom sam bio okružen, tako da je bilo za očekivati da se, sa mojom selidbom u Njujork, moje pisanje veže za američku kulturu. Sa druge strane, ja sam odrastao na američkoj kulturi, tako da taj prelaz nije bio toliko drastičan. Promenio se milje. Naprosto, od Pipa Finka u „Forsiranju romana-reke“, koji sedi u svojoj sobi i zamišlja Ameriku, postao sam Amerikanac. Ali, svet je danas toliko mali da, dok ovo pišem, u Njujorku, u stanu ispod mene urlaju neki Bosanci, možda baš iz Krupe kao ona tetka Štefice Cvek, pa bih voleo da mi je stan obložen knjigama, kao što je onaj Pipov u Zagrebu. Ipak, nadam se da se u pričama ne oseća zaista miris Njujorka, pošto taj miris najčešće nije baš prijatan.

Sjajno su pripovedački izvedene te noćne šetnje vaših junaka kroz grad koji nikad ne spava. Čak mi se čini da je prelomno mesto u vašim pričama ono kada se junak nađe u gradskoj gužvi, “kao da je Noć veštica“, u gužvi automobila koji trube i ljudi koji slave i viču, jer su Jenkiji opet pobedili Red sokse: „Boston može da duva, idemo Jenkiji, Jenkiji su najjači“.  Kada neko dobaci: „I ti možeš da ga duvaš, kretenčino“, učini se kao da na tom mestu Njujork uzima za sebe glavnu ulogu u vašim pričama?

Možda. Njujork zna da bude fascinanto mesto. Ipak, ja imam problem u smislu da nikada nisam posetio ovaj grad kao turista, već sam ovde došao da živim, tako da je za mene Njujork najčešće samo jedan veliki, naporan i prljav grad. Ili još bolje: kombinacija stotina manjih gradova i civilizacija koje postoje unutar Njujorka.  Na uglu imam dve burekdžinice, kafanu „Kod Mrkija“, postere Seke Aleksić i šta ja znam još ne... Nesto niže govori se samo i isključivo grčki, a sa strane su Marokanci, Egipćani i Alžirci. Engleski je jezik koji se najređe može čuti u Njujorku.

Kako vi vidite razliku između priča sakupljenih u Labudovoj pesmi Faustina Asprilje i ovih koje nalazimo u novoj knjizi?

Ta razlika bi odgovarala razlici između Mihajla ’98 i Mihajla ’08. Asprilja se bavio užasnutošću nad tragičnim posledicama naših ratova, dok se Kratofilova bavi užasnutošću nad činjenicom da ljubav može da umre i nestane.

Dominantno osećanje u pričama jeste osećanje jezive usamljenosti. No, u priči Love was everything, recimo, dok pripovedač sedi na poslednjoj stanici pre Menhetna i gleda parkiranu „sedmicu“ koja je „upravo došla iz dubina mračnog Kvinsa“, kaže: „Neko bi to nazvao New York state of mind, ali se radilo uglavnom o zgađenosti nad sopstvenim životima...“

„New York state of mind“ je iluzija po kojoj svako ko živi u Njujorku mora da bude neprijatan, stalno nervozan, usamljen i neraspoložen za komunikaciju, i da stalno ismeva Nju Džersi. To je takođe i naziv pesme Bili Džoela. Ono što pisac ovde pokušava da kaže jeste da ta otuđenost ljudi u vozu nije bila posledica nekakvog „njujorškog stanja svesti“, već zgađenosti nad sopstvenim sudbinama, dosadnim i besmislenim poslovima i sličnim „životnim radostima“.

U priči Sladoled glavni junak dobija otkaz i baš u trenutku kada pomisli da je slobodan, postavi pred sebe pitanje šta bi zapravo mogla da znači ta sloboda. „Sloboda je značila povratak u mali, zagušljivi stan na petom spratu...“ Na neki način ova vaša priča je aktuelna, kao i ona o ratnom zločincu iz devedesetih koji se krije u Americi, pod drugim identitetom...

Šta uopšte većina ljudi radi sa svojim životima? Uglavnim ništa – posmatra kako se boja suši na zidu... Naravno, i ja spadam u tu kategoriju. Dakle, šta onda znači ta sloboda i odlazak na „državne jasle“? Kako popuniti to vreme kada ste sami sa sobom i kada vam ispraznost ljudskog bitisanja više nije sakrivena iluzijama kao što su karijera, izlasci, „zezanje“ i sl? Ne znam šta je posebno aktuelno sa pričom o ratnom zločincu. Naprosto, ovde je došlo dosta ljudi iz te kategorije i izazvalo mi je užasno gađenje da su ti ljudi uvek ispred nas ostalih, „normalnih“. Toliki ozbiljan, pametan, kulturan svet ne može da putuje, kako po Evropi, tako ni po Americi, a zločinci i kriminalci švrljaju gde god im padne na pamet.  

Već godinama živite u Njujorku i predajte književnost u Bronksu. Da li biste nam rekli kako tamo, na licu mesta, izgleda ta opasna kriza koja se širi kao zaraza?

Najpre, ja predajem tek od nedavno. Teško je reći šta predajem. To bi trebalo da je engleski, ali uglavnom nije, što zbog toga što u Bronksu malo dece uopšte govoru taj jezik, što zbog raznih drugih razloga, ali to je već duga i ozbiljna priča. Što se krize tiče, ona ne pogađa nas koji nemamo ništa, a takva je ogromna većina u Nujorku. Ovo što se sada dešava je na neki način ponovljena afera „Agrokomerc“, ono kada je Babo pisao čekove bez pokrića. Desetinama godina je stotine miliona Amerikanaca radilo upravo to.

Mića Vujičić