Nenad Jovanović, književnik

Poetska priroda teksta

Kraljevačka Povelja objavila je novu zbirku pesama Lice mesta Nenada Jovanovića. Nenad Jovanović je rođen  1973. godine u Beogradu, gde je završio filsmku i televizijsku režiju, nakon čega je magistrirao filmski scenario na univerzitetu York u Torontu. Objavio je zbriku pripovedaka Plombe, roman Insistiranje, knjigu drama Ogled o zidu, kao i zbirke poezije Frezno, Welt, XIX, Ignjat, Bela imena, Bolest vožnje, Živeti na moderan i umreti na starinski način. Za svoje knjige dobio je Brankovu nagradu, kao i nagrade Branko Miljković, Miloš Crnjanski... Živi u Torontu.

Nenade, do mene je došla vest da priređujete knjigu u kojoj će svaki pisac u jednoj rečenici napisati svoju biografiju. Kako biste vi, u jednoj rečenici, otkrili bar deo vaše vrlo složene poetike i tako na neki način predstavili budućim čitaocima najnovije knjige pesama Lice mesta - pesnika Nenada Jovanovića?

Nenada Jovanovića bih predstavio kao povremenog pisca u permanentnom strahu da će zbog želje da mu knjige potraju duže nego on sam biti kažnjen kratkovekošću. Lice mesta je, pak - kao i glavnina mojih pesničkih knjiga - o sve samim opštim mestima: o ljubavi, o jeziku, o pustoši koju je za sobom ostavio Bog... Novinu predstavlja jedino nekoliko pesama inspirisanih marksističkom mišlju, kojima se knjiga završava. Njih kritika nikako da primeti. Izgleda da je tranziciona Matica potisnula Marksa u kolektivno nesvesno, i da je u svetlu budućnost vodi, sam-samcijat, Adam Smit.    

Pišući o vašim knjigama kritičari najčešće koriste reči meditativno, neočekivano asocijativno, jezički sveže, uzbudljivo... Da li biste dodali nekoliko reči za koje smatrate da bi mogle biti najmanji zajednički sadržalac vaših knjiga?

Čini mi se da je nedovoljno rečeno o humoru u mojoj poeziji, koga ima čak i u patetičnoj mladalačkoj knjizi Welt-.

Zbirku pripovedaka Plombe otvara poema Ujaci. S druge strane, u novoj zbirci poezije Lice mesta možemo pronaći nekoliko pesama u prozi koje se, čini se, u nekim trenucima, mogu čitati i kao kratke priče. Nedavno ste objavili i knjigu drama. Razmišljate li uopšte o žanrovima dok pišete?

I te koliko! Većina Šekspirovih drama odlično funkcioniše na sceni, ali ja ne bih pohitao u pozorište koje bi na repertoaru imalo piščeve sonete. Ili Beketove priče. Ili Brehtova teorijska dela. U Srbiji se, međutim - otkako se u njoj čulo za Lemana i njegov koncept postdramskog pozorišta - i algoritamske tablice neki put proglašavaju dramama. Ali, mi smo, kao nacija, i inače skloni svemu što nosi prefiks „post-„. Možda zbog našeg večitog diskontinuiteta, zbog činjenice da nam istorija iznova počinje svakih deceniju-dve... Da se vratim na vaše pitanje: drama, ipak, predstavlja izuzetak u odnosu na ostale književne vrste, budući da je namenjena prevashodno izvođenju, a ne čitanju u tišini. Slažem se da je forma mojih tekstova koje spominjete hibridna, ali se nadam da im je priroda jednaka: poetska. Uvek pokušavam da stvorim poetski tekst, bez obzira na književnu vrstu u kojoj trenutno radim.

Da li pišete nove priče?

Iako mi najviše prija rad na pričama, poslednjih godina ih pišem retko, mahom po porudžbini. Međutim, jednu sam baš nedavno poslao Davidu Albahariju, za njegov zbornik priča o nestajućim srpskim poslastičarnicama. Inače, trenutno nemam ambicioznijih spisateljskih planova. Između 2001. i 2007. objavio sam šest naslova, i osećam da je sad vreme za pauzu. U protivnom bih se mogao pretvoriti u jednu od živih bibliotečkih bista, kakvih je Beograd pun.

Kako živi srpski pisac u Kanadi? Može li živeti od pisanja?

Najpre, nijedan od stotina stanovnika Kanade koje sam imao prilike da upoznam - bili oni imigranti ili ne - ne živi, već samo bitiše. Srpskom piscu koji, kao ja, namerava da još neko vreme bitiše u ovoj zemlji isplativije je da o svom književnom radu taji, kao o kakvom poroku. Imajte u vidu da prevodi predstavljaju samo tri odsto naslova koji se godišnje objave na ovom kontinentu. Jedan-jedini kanadski izdavač koji mi je do sad ponudio objavljivanje knjige odredio je na ime honorara 30 autorskih primeraka (inače, dvaput manje nego što mi daje sirota kraljevačka „Povelja“)...

Mića Vujičić