Nin
Stvarnost i slikarstvo: Ko je otvorio Hoperov prozor

Zovu ga slikarem pandemije, iako je stvarao u prvoj polovini prošlog veka. Džulijana Rot iz muzejskog centra „Kuća Edvarda Hopera“ govori za NIN o delu ovog američkog umetnika i objašnjava kako smo se prepoznali u prizorima usamljenih ljudi usred grada sličnog pustinji

Na naslovnoj strani prvog oktobarskog Njujorkera nalazi se rad Kentona Nelsona. Slika knjižare na naslovnici posveta je delu američkog slikara Edvarda Hopera (1882–1967). Međutim, „oštre linije i koso svetlo“ nisu inspirisali isključivo ovog našeg savremenika.

Usamljeni čovek s platna vidi se u Prozoru u dvorište Alfreda Hičkoka iz 1954... Likovi deluju nepomično, ali u isto vreme nemirno, kao Hičkokov junak sa slomljenom nogom.

Izgleda da smo se našli u istom filmu kada nas je aktuelna pandemija primorala na kućnu izolaciju i distancu. Sad smo svi slika Edvarda Hopera: da li je on umetnik doba korone – poručio je britanski dnevni list Gardijan, raspravljajući u kolikoj meri pandemija daje njegovom delu zastrašujući novi značaj, pošto je na gradskim pejzažima, nalik pustinji, te prepoznatljivim slikama ljudi odvojenih od sveta, ranije uhvatio usamljenost i otuđenost savremenog života.

Kada smo čuli da muzejsko-studijski centar „Kuća Edvarda Hopera“ upravo obeležava pedesetogodišnjicu postojanja, podsećajući na bogato nasleđe i artefakte vezane za Hoperov porodični dom u Najaku – razgovarali smo sa Džulijanom Rot. Umetnica sa diplomom engleskog jezika i književnosti, zainteresovana za sve mogućnosti pričanja priče (pripovetka, scenario, poezija, esej, gluma, film, performans) – glavni je pripovedač u pomenutom američkom muzeju. Na različite načine posetiocima nudi informacije vezane za život i delo jednog od najvažnijih slikara dvadesetog veka. Slikara koji je davno naslikao naše vreme? Na platnima što naizgled zrače mirom, premda su stvarnost njihovog autora obeležili ratovi, ekonomske krize i društvena previranja...

***

Retko vidim Hoperove slike kao mirne – kaže Džulijana Rot za NIN. – Možda tihe, ponegde oskudne, ali one sugerišu da se nešto događa ili da se nedavno dogodilo. Oseća se nešto živo i nepotpuno u momentu prikazivanja. Predmeti pred nama, ljudi ili pejzaži, stvaraju osećaj da su opterećeni pričom. Postoji način da se pročitaju društvena previranja u pozadini radova. Ja sam više razmišljala o Hoperovim slikama kao o studijama beline, namerne ili ne, i na izvestan način o muškosti, ali neka to bude lična znatiželja uneta u tuđu umetnost. Ponekad u njima nalazim „američku izuzetnost“ i promenu odnosa prema zemlji. Postoji način da se Hoperova dela čitaju iz ugla interesovanja za minimalne i prelazne prostore između sfera ili načina postojanja, čime se povezuje sa idejom društvenih promena oko sebe, čak iako to nije cilj. On nije mnogo pričao o svojoj umetnosti niti ju je tumačio drugima.

***

Posmatrajući ljudske figure na njegovim slikama, često se pitam šta ti ljudi čekaju. Onda pogledamo ratove i društvene revolucije koje su se odigravale oko Hopera, pa uvidimo njihovo relativno odsustvo na platnu. Ne moraš direktno da slikaš politiku da bi bio političan. Neko bi mogao reći da je to neizbežno: da je svaki izbor politički. Nisam usamljena u ovakvim razmišljanjima. Hoper privlači ljude u tolikoj meri jer im daje prostora za igru mašte, a značenja i tumačenja „o čemu se tu radi” menjaće se tokom vremena i unutar društvenog konteksta u kom se dela budu proučavala.

***

Čula sam istoričare umetnosti koji bolje poznaju „dobro slikarstvo“ kako opisuju Hoperovo slikarstvo kao rad tehnički ne sasvim savršenog umetnika (za šta nisam stručna), ali kažu i da ga baš ta nesavršenost čini dopadljivim široj publici. Razmišljam da to možda znači da on na neki način ostaje amater, što je meni privlačno kod drugih umetnika, muzičara, filmskih stvaralaca i omiljenih pisaca. Ne radi se o tome da njegov rad nije promišljen. Postoji puno nacrta i skica. Oni dokumentuju proces nastanka slika. Ali, vidljiv je trag ljudske ruke.

***

Svuda vidim Hoperove uticaje! Toliko je umetnika, pesnika, reditelja i stvaralaca navodilo Hopera kao inspiraciju. On je toliko duboko u našoj svesti, u našoj kulturi, da su umetnici ili u direktnom razgovoru sa njim, ili na izvestan način direktno protiv njega, i onog što reprezentuje. Hičkok, Vim Venders, mnogi... Rekla bih i dosta horor filmova. Snimanje filma jeste čin voajerizma, kao i Hoperov proces slikanja, pa mi je sasvim jasno odakle ta veza. Voleo je da ide u bioskop.

***

Uverena sam da pitanje svetla čini veliki deo rada. Na tome on temelji pokret i pripovedanje. Znamo gde da pogledamo i osetimo raspoloženje neke slike kroz taj jezik. Volim da kažem da je Hoperova supruga Džo Nivison bila suštinski važna za njegovo delo, nikako ne na jeftin i površan način. Muza, menadžer, model za sve ženske figure u kasnijoj fazi – ona se žrtvovala. Premda ne možemo da zavirimo u njihov brak, rekla bih da je njen život bio od ključnog značaja za Hoperovu karijeru.

***

Za njegovu biografiju je najvažnije leto kada se ponovo sastao sa Džo Nivison. Oslanjam se na temeljnu biografiju Gejla Levina. Nakon što sam pročitala Levinovo istraživanje, ne znam kako da odvojim brak od umetnosti. Naučila ga je tehnici akvarela i bila mu je oslonac i prvi sagovornik. Rekla bih da je odatle krenula Hoperova prodaja Bruklinskom muzeju i gradnja kuće u Kejp Kodu, gde je nastalo mnogo slika. Sve do smrti nije doživeo istinsku slavu niti je bio mnogo poznat, pa ističem opipljive stvari na koje se oslanjao, jer su ga održavale u životu i omogućile mu dugu i plodnu karijeru kao velike prekretnice. U poslednje vreme, praktična strana umetnikovog života čini mi se tako važnom.

***

Mislim da su mnogi osećali povezanost sa Hoperovim delom jer prikazuje usamljene figure. Verujem da unosimo sopstveni kontekst i smisao u dela, a pre pandemije ljudi su se povezali sa percepcijom usamljenosti i izolacije u Hoperovom opusu. U nekom trenutku života, svi kroz to prolazimo, a u određenim vremenima sve se dodatno pojačava. Zanimljivo je ipak odjednom videti masovnu povezanost sa tim slikama za vreme pandemije. Pritom, mnogi su ljudi doživeli pandemiju drugačije, nisu isključivo bili sami u sobi. Bili su prinuđeni da rade, nisu imali mogućnost da bezbedno sede sami u prostoriji. Tako da slikar nije predvideo stvarnost svih ljudi. Ali, sigurno jeste imalo odjeka!

***

Jutarnje sunce je moja omiljena slika. Držala sam je na ekranu kompjutera od svoje dvadesete do tridesete godine. Iako sada unosim kontekst Hoperovog života u interpretaciju radova, još uvek se mnogo identifikujem sa tom ženom na slici, razvijajući se i sama kao umetnica. Pišem, pravim filmove i ponekad izvodim performanse. Često se pitam šta znači to kada posmatram, kada me posmatraju; šta znači gledati drugog. U svemu ima puno moći, igre, mogućnosti za transcendenciju i otkrivanje. Razmišljam o tim pitanjima dok proučavam kako ona gleda kroz prozor. Kompozicija je izuzetno slojevita u nagoveštaju šta znači videti i biti viđen, te načinima na koje je prikazana dok posmatra. Ta pitanja i sama još uvek rešavam, i kao žena, i kao stvaralac.

(NIN, 7. oktobar 2021)

четвртак, 8. јул 2021.

Izraelski književnik, u čijim se novim pričama sudaraju surova realnost i detinje razumevanje stvar
петак, 18. јун 2021.

Roman o grofu Rostovu, koga boljševici osude na „kućni“ pritvor u hotelu Metropol, postao je tokom
четвртак, 20. мај 2021.

Američka spisateljica govori za NIN o zbirci Okorelost, humoru po kome su već slavne njene priče i
четвртак, 6. мај 2021.

Crna hronika je najbolja slika našeg društva u ovom času. Većina ljudi je postala njen ovisnik. Zbo