Pre nego što na predstojećem
Sajmu knjiga predstavi svoj roman Drugi
život Adolfa H., jedan od najpoznatijih svetskih dramskih pisaca i
prozaista otkriva NIN-u kako je napisao tu fikciju u kojoj Hitlera primaju na Likovnu akademiju u Beču i tako menjaju tok čitave istorije
Izdavačka kuća Klio predstaviće na 66. Sajmu knjiga u Beogradu roman Drugi život Adolfa H. Erika-Emanuela
Šmita (Lion, 1960), u prevodu Nikole Bjelića koji je pre godinu dana objavio
studiju o dramskom stvaralaštvu ovog književnika. Takođe, na svom štandu, 28.
oktobra, u 16 sati, ugostiće autora prevedenog na četrdeset osam jezika, u
čijoj prozi podvlačimo skoro opipljive deskripcije i poređenja: „Uporna siva
hladnoća stezala je vazduh kao cement.“
Biće to uzbudljiv susret sa čitaocima! Hoće li ga i oni najpre upitati
kada je i kako odlučio da napiše priču u kojoj Adolfa Hitlera primaju na
Likovnu akademiju? Zar već pomen imena glavnog junaka, najvećeg zlikovca 20.
veka, ne izaziva jezu; steže čitaočevu i piščevu ruku nalik cementu.
„Prilikom premijere jednog od mojih komada, u obilazak Beča poveo me
je student Likovne akademije“, kaže Erik-Emanuel Šmit u razgovoru za NIN. „U
nekom času predložio mi je da popijemo piće u kafeu i rekao: Ovde je dolazio
Hitler kad je spremao prijemni za Akademiju. Odgovorio sam u šali: Šteta što
nije prošao! Onda sam shvatio da bi moglo biti zanimljivo ispričati uporedne
priče o Hitleru koji pada na prijemnom i postaje diktator, i o drugom Hitleru
koji uspeva da položi prijemni ispit i dalje se razvija u tom smeru, a ne u
smeru mržnje, ogorčenosti i osvete.“
Taj lik plače oba puta. Isprva pošto ga ne prime („Presuda je pala kao
čelični lenjir na dečju ruku“), i nakon što prođe. Naposletku, „tiho, lagano,
gotovo usporeno, kao da je svaka suza bila oštrica brijača koja mu polako
prelazi preko očnog kapka, brižljivo ga cepajući“.
Drugi je sada čovek: mladi slikar u samoći, u izlizanom kaputu, sa
očevim rukavicama i starim štapom sa brušenom drškom. „Tumara bečkim ulicama.
Bez ikakve želje, pogleda prikovanog za cipele, ne vidi ništa, ne sluša ništa i
jedva jede.“
Paralelno – teče istorija. Zapanjen je, četvorica kolega neće da
crtaju model jer je u pitanju Jevrejin.
Ambiciozan, željan grandioznog platna, dobija prvu porudžbinu. Mesar
Nepomuk iz ulice Barbarosa mašta da ima naslikan natpis za radnju.
„Prizor je bio užasan. Nepomuk je, stvarno, sve bio pripremio: na
tronožac je stavio netaknutu drvenu dasku koja je trebalo da služi kao reklama,
a na radnom stolu prekoputa, sâm je sastavio sliku, sa svim specijalitetima
kuće postavljenim jedni do drugih, svinjske glave, goveđi jezici, svinjski
papci, jagnjeći mozgovi, džigerice, srca, pluća, bubrezi, kobasice, krvavice,
salame, mortadele, šunke, škembići, teleće uši, svi proizvodi koji su činili
ponos i uspeh radnje...“
Neplaćena kirija, ljuta gazdarica. Slomljen je smrću majke, prinuđen
da radi na građevini.
Pa opet, prezime je svedeno na inicijal. Takav potez mogao bi da bude
unutrašnja stvar narativnog postupka, samog ritma – rukopis katkad neće da
prihvati određeno ime i ne pušta vas dalje dok ga ne promenite – ali koliko
ovde jeste i dodatni otklon od biografije koju priziva jezivo prezime...
„Postoje dva lika koja su istovetna u trenutku kad roman počinje”,
odgovara naš sagovornik. „Onaj koji ne uspeva da upiše Likovnu akademiju zove
se Hitler i poklapa se s onom užasnom osobom koju je 20. vek upoznao. Onaj koji
prolazi na ispitu zove se Adolf H. i postaće slikar u svetu koji nikad neće
upoznati despota Adolfa Hitlera.“
Pitamo: šta književnik ne sme nikako da čini ukoliko odabere da načini
drugačiji život ličnosti iz istorije? Šmitovi junaci često su ljudi čija imena
odzvanjaju iz prošlosti. Pojavljuje se (imaginarni) doktor Frojd – mladi
umetnik se naime onesvesti čim ugleda nagu ženu.
U prethodnim delima, recimo, u Jevanđelju
po Pilatu, govore i Pilat i Isus. Oskar iz romana Oskar i gospođa u ružičastom mantilu u postskriptumu pisma direktno
pita Boga da mu da svoju adresu. A Ibrahim u prozi Gospodin Ibrahim i cvetovi iz Kurana uporno tepa Mojsiju,
trinaestogodišnjem dečaku prepuštenom životu na ulici. Zove ga: Momo, da zvuči
manje impresivno.
„U mojim knjigama ima više izmišljenih likova nego istorijskih
ličnosti“, napominje. „U svakom slučaju, zanima me upravo priča koju mi oni
omogućavaju da ispričam, zanima me da preko njih istražujem ljudsku prirodu.
Stvarajući virtualnog Hitlera rasvetljavao sam onog stvarnog. Pomoću te razlike
pokazao sam šta ga određuje, kakve izbore je pravio, kako je tumačio stvari,
gde je lutao, kako je odlučivao. Moj roman je dvostruk: istorijski roman u kom
se pojavljuje pravi Hitler, i roman-hronika u kom se pojavljuje virtualni
Hitler. Ovaj drugi mi omogućava da bolje ocenim onog prvog.“
Postoje motivi koje autor provlači kroz većinu romana. Pojedini autori
ponavljaju da pisac celog života piše „jednu“ knjigu.
U Drugom životu Adolfa H.
nalazimo priču o ocu i majci; o snu i stvarnosti. Detinjstvo se prekida kada se
ti svetovi odvoje... Dan u kome biva odbijen na Likovnoj akademiji jeste
završetak detinjstva, „poslednji u kom je još mogao da veruje da će san i
stvarnost ići ruku podruku“. Isus u Jevanđelju
po Pilatu saopštava da je detinjstvo proživeo u snovima. Novela Milarepa
počinje snom; to je priča i o majci, u tibetanskom duhu – primećeno je ranije.
Čitalac nema obavezu da povezuje pomenute detalje, ali ih se začas
seti. Adolf H. poredi buđenje iz sna sa iskakanjem iz voza u pokretu. Da li da
pominjemo prekid detinjih dana, te voz iz Gospodina
Ibrahima: „Bacio se pod voz u okolini Marselja. E, čudnog li čoveka: da ode
čak u Marselj za tako nešto! Vozova ima svuda. A u Parizu ih sigurno ima
ponajviše. Definitivno nikad neću razumeti svog oca“ – izgovara napušteni Momo.
Frojd uporno zapitkuje pacijenta – mladog slikara o odnosu prema
roditeljima i budi bolna sećanja.
„Iz vinograda u Bordou uvek ćete dobiti bordo, iz vinograda u Burgonji
dobićete burgonjsko vino. U svakoj knjizi istražujem svet pomoću svojih
najvažnijih tema, razume se, ali se brižljivo staram da svaka knjiga bude nova,
drugačija, osobena. Za mene svaka knjiga predstavlja ljudsku, duhovnu,
egzistencijalnu avanturu. Svakom knjigom se obnavljam.“
Pretpostavljamo da je slično sa čitanjem...
Do sada smo razgovarali sa pet od deset članova Akademije Gonkur. Pjer
Asulin, Kamij Lorans, Filip Klodel, Tahar ben Želun, Šmit. Pitali smo ih
uglavnom isto. Šta da čini član žirija kada dođe tren da mora da „poredi”
dva-tri dela koja ostanu na kraju, pre konačne odluke? Šta upoređivati?
„Mora se napraviti nekakav izbor, a to je surovo. Retko se dešava da
knjiga ima baš sve kvalitete, te stoga treba napraviti izbor među kvalitetima:
originalnost, čitljivost, stil, intelektualna snaga, poetski zamah, psihološka
suptilnost, filozofska zanimljivost. Kakva dilema! Stalno iznova iščitavam
knjige i pitam se: koju bih mogao da preporučim prijateljima i da im kažem da
će biti oduševljeni i neće gubiti vreme čitajući je?“
Neka naš
predsajamski intervju ujedno bude jedan od odgovora.
(NIN, 19.
oktobar 2023)