Autor romana Zatvoreno zbog odmora, koji će svoju knjigu predstaviti 23. i 24. septembra u Beogradu i Novom Sadu, otkriva NIN-u zašto radnju nove proze smešta u period Drugog svetskog rata, te kako hoda po tankoj liniji između mašte i dokumenta

U romanima Svako poludi na svoj način i Zatvoreno zbog odmora, objavljenim u izdavačkoj kući Klio, u prevodu Danila Brajovića, pisac najčešće izvodi na stranice gotovo ceo grad, bilo da se radi o Skadru, Tirani ili Beogradu. Sažete životopise „sporednih“ likova izvučenih iz kafana i dućana, tako važne za život ulice – povezuje sa sudbinama glavnih junaka i sve ih baca u vrtlog krupnih političkih i društvenih promena.

„Volim da budem pisac grada“, odgovara Stefan Čapaliku na našu opasku. „Albanska književnost, potekla iz perioda komunizma, bila je veoma povezana sa selom. Želim da opišem grad kao raznoliku masu ljudi.“

Razgovaramo o njegovom novom naslovu, ne zaboravljajući knjigu Svako poludi na svoj način u kojoj narator opisuje odrastanje u rodnom Skadru. Odlazak u školu, sopstveni dom („Činilo mi se da je naša kuća bila najveća, ali i najstarija u mahali“), potom „uvlačenje“ telefona (broj: 823); prvi televizor, gledanje prenosa spuštanja na Mesec: „Nena Anđa bješe pala u nesvijest od vrućine i nedostatka kiseonika.“ Ni nezaboravne tipove što se vrzmaju okolo, recimo Lea Prelju iz Tirane. Odrastajući u Buenos Ajresu, naučio je španski, portugalski, francuski, italijanski i radio kao prevodilac „diktatorovih dela na ovim jezicima“. Inače je bio – tenor! „Pjevao je u prvoj albanskoj operi Mrika, i uvijek je pjevao na gozbama, vjeridbama i vjenčanjima naše šire familije. Pjevao je Granadu.“

Ne izdvajamo ga slučajno! Pripovedač voli kakvim se stilom taj čovek upušta u razgovor, shvatajući docnije da se radi o posebnoj upotrebi glagolskih vremena, zvanoj „sadašnjost prošlosti“.

Radnja romana Zatvoreno zbog odmora smeštena je u godine Drugog svetskog rata. Temelj oba dela jeste sudar lične i kolektivne istorije – senka kakvu povest baca na život pojedinca.

„Od Drugog svetskog rata do danas, čitavu našu istoriju pisali su pobednici, što znači, levičari, koji su ćelijski i kapilarno prodrli u sve sektore države“, kaže naš sagovornik. „Oduvek me je kopkalo kako bih napisao priču da sam bio na strani onih koji su izgubili rat. Kakva bi bila njihova perspektiva? Imaju li oni pravo da govore? Mogu li oni da imaju svoju književnost?“

Odmah pitamo kako piše. Ovog puta odlazi dalje u istoriju.

Objašnjava da je to „težak posao“ i da inspiraciju nalazi u memoarskoj prozi, te ličnom iskustvu. „Trudim se da spojim dokumentarno i izmaštano.“

Kakve gubitnike ovde srećemo?

Hermana Janasa, nekadašnjeg studenta Martina Hajdegera, kome ministar spoljnih poslova javlja da je šef italijanske vlade najavio bezuslovnu kapitulaciju Italije, ne mareći što Nemac u tom trenu sanjari o Milici iz Kragujevca, studentkinji Filozofskog fakulteta. Moraće u Tiranu, „da sprovede misiju uspostavljanja pronemačke vlade, koja bi se brinula o tri glavne stvari... da se spreči iskrcavanje savezničkih snaga iz Otranta na drugu obalu, da se osiguraju putevi za povlačenje SS bataljona iz Janjine prema severu i da se u sukobima s partizanima zadrži odnos ubijenih jedan prema deset.“

Tu je takođe nemački ambasador u Tirani, pa profesor Široka, viši inspektor u Ministarstvu prosvete, zadužen za otvaranje prvog albanskog univerziteta.

S druge strane: komunisti, španski borci, ljudi željni slobode.

Svi sa svojim ljubavima, decom i izranjavanim životima.

Ide do detalja, do cigareta „taraboš“ i „dijamant“, proizvedenim u fabrici duvana Rusi u Skadru. Međutim, isto onako kako se u romanu Svako poludi na svoj način izučena istorija rasprši u dijalozima „običnog sveta“, recimo Jakua, s putirom rakije, dok čeka tursku kafu: „On je u frižideru?“ „Ko je u frižideru?“ „Ma on. Rekao mi je pouzdan čovek. Drže ga u frižideru jer ne znaju kako da saopšte. Nijesu spremni. Plaše se. Ali ne zadugo. To je završeno“ – tako i Zatvoreno zbog odmora nameće pitanje nisu li mape Lazara Široke važnije za fikciju od velikih, zvaničnih geografskih mapa.

„Da. I ja tako mislim“, potvrđuje Stefan Čapaliku za NIN. „Mape koje prave ljudi su mnogo fleksibilnije, poetičnije i dinamičnije od onih kakve stvara politika.“

Šaleći se, molimo da ne otkrije da li je ovaj čovek stvarno postojao.

„Premda ne želite da saznate ko je Lazar Široka, želim da vam kažem. To je moj deda!“

U romanu je zanatlija. Proizvodi, popravlja i prodaje cipele, s tim da kruži glasina o načinu na koji uzima meru stopala gospođama i gospođicama.

Čitamo o bizarnom ritualu: „Taj visoki i debeli čovek klečao je pred kartonom na kojem je stajala noga klijentkinje. Naravno, stopalo bi obično bilo u tankoj čarapi u kojoj bi bili jasno vidljivi prsti, a ponekad i oblici noktiju. Ali Lazar Široka je odlučivao koliko njeno stopalo mora da teži na kartonu. Pored toga, morao je jednom rukom lagano da uhvati nogu, negde malo iznad članka na mestu gde je počinjala cevanica, i da je pritiska prema dole, u meri u kojoj je smatrao da je to u skladu s prirodnom težinom i pritiskom koji će vršiti na cipelu. Nakon toga, drugom rukom bi vrhom olovke napravio liniju oko stopala i tako nacrtao tu srećnu mapu čiji je on, i samo on, bio gospodar... Bilo je čak i glasina da Lazar Široka sakuplja kartone s mapama nogu lepih dama iz grada. Navodno bi napisao ime klijentkinje u donjem desnom uglu mere, kao slikar koji potpisuje svoju najnoviju sliku.“

Približivši se tankoj liniji između fakta i mašte, kažemo mu da smo ranije razgovarali sa književnikom Kolumom Mekenom. Napisao je roman o Filipu Petiju. Peti je 1974. prešao na žici razdaljinu između Kula bliznakinja u Njujorku.

Da li je Čapalikuov ekvilibrista isto istorijska ličnost? Na 46. stranici, poznati akrobata, rvač Ali Džidža, hodaće po žici, između minareta Ethem-begove i Namasđe džamije.

„Istorijska ličnost, sa imenom i prezimenom. No, priča ispričana na ovakav način jeste fikcija.“

Ukoliko ste nekada posmatrali cirkuske akrobate i zaustavljali dah, možda vam se učinilo da sat dotle stoji.

Pripovedač je pasuse ispresecao „pauzama“. Kratka pauza, duga pauza. „Duga pauza, poput dubokog uzdaha.“ „Pauza kratka poput treptaja.“

Na prvi pogled, takav potez trebalo je da uspori radnju, ali deluje da je paradoksalno proizveo suprotan efekat i dodatno ubrzao protok vremena.

„Dolazim iz sveta pozorišta u kome treba da budete vrlo pažljivi kada se radi o dramskoj tenziji i neizvesnosti. Dakle, sve je to uticaj mojih dana provedenih u teatru.“

Pošto smo primetili da roman pokazuje koliko su Albanija i Srbija povezane, ističe da je njegova literatura jedino u službi mira i dobrog razumevanja. „Bio sam impresioniran Skadarskom ulicom u Beogradu, a kako sam iz Skadra, sa ponosom sam želeo da se osvrnem na to…“

Na pitanje kako vidi sadašnje odnose između dve zemlje, odgovorio je najkraće: „Kao još uvek zamrznute.“

Nismo stigli da dodamo reči: sadašnjost prošlosti.

(NIN, 21. septembar 2023)

Nema odmora

Stefan Čapaliku, albanski pisac i univerzitetski profesor, rođen je 1965. godine u Skadru. Piše poeziju, prozu, drame i eseje, prevedene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, poljski, bugarski, makedonski, srpski i turski jezik. Pozorišni i filmski reditelj, dobitnik brojih nagrada i priznanja, pet je puta proglašen za najboljeg albanskog dramskog pisca. Diplomirao je albanski jezik i književnost na Univerzitetu u Tirani 1988, nakon čega je nastavio stručno usavršavanje u Italiji, Češkoj i Engleskoj, da bi doktorsku disertaciju odbranio 1996. Od 2005. godine istraživač je pri Centru za albanske studije i profesor estetike na Univerzitetu umetnosti u Tirani.