Nin
Emanuel Ruben, francuski pisac: Stvarnost uhvaćena u lanac istorije


Gost „Molijerovih dana“ govori za NIN o knjizi Uz Dunav, u kojoj opisuje svoju odiseju kroz Evropu – vožnju biciklom uz tok reke dugu četrdeset osam dana, od obala Crnog mora do izvora u Crnoj šumi

Ukoliko putujete u severne zemlje, što jeste bio moj slučaj, recimo, u Skandinaviju, u baltičke države, u Rusiju, događaju se trenuci kada se pomešaju san i realnost. Ne možete da razaznate šta je šta – rekao nam je Emanuel Ruben kada smo pre osam godina razgovarali o njegovom romanu Snežna linija. U Stokholmu je – kaže – pronašao stare švedske mape. „Na njima: grupa ostrva – ostrva koja u stvarnosti uopšte ne postoje. Međutim, ribari za njih znaju! Oni su navikli da ih ’vide’. Zar nije reč o tačkama gde su kartografisani snovi, nešto čega nema, iluzija. Imamo utisak da vidimo nekakvu zemlju na horizontu, a nje zapravo nigde!“

U novom delu pod naslovom Uz Dunav (Akademska knjiga; prevod: Melita Logo Milutinović), kreće u avanturu dugu četrdeset osam dana, u društvu saputnika po imenu Vlad – biciklom uz tok Dunava. Odesa u Ukrajini, pa Moldavija, Rumunija, Bugarska, Srbija, Hrvatska, Mađarska, Slovačka, Austrija, Nemačka. Od Crnog mora do Crne šume. „Reke su veoma duge pokretne stepenice što se postepeno spuštaju ka moru ili okeanu.“ Naposletku, povratak u Strazbur. Ili bi bolje bilo reći u Lion, u kome je ovaj pisac, geograf i avanturista rođen: usput mu se, poput fatamorgane, ukazuje vlastito detinjstvo; radosti i strahovi sa Rone.

Uplašen od pasa lutalica, zamišljen nad sudbinom zemalja kroz koje prolazi, ispisuje uzbudljivi dnevnik putovanja, držeći rukopis sigurno kao korman. Pored šatora ispresavijanog u platnenoj futroli i dušeka od pene smotanog na prtljažniku, u bisagama vuče teret istorije („Evropa je najgušće klupko granica na planeti“). Detaljno opisuje njenu sadašnjost i naslućuje još težu budućnost.

Dugo je živeo u ovim krajevima, pa putopis nikada nije površan. Približava krajolik: „Peščana staza kojom smo krenuli izbija na vrh dine, odakle vidimo more, trajekte i kontejnerske brodove okačene o nit vidika poput raznobojnih štipaljki za veš, poleglih od vetra.“

Pokušava da u mestašcima rastumači tragičnu epopeju celog kontinenta, zainteresovan za nevidljive granice, za rđu, olupine i fasade što otpadaju; za svetionike i velika pomorska groblja u malim varošima, gde odvoje parcelu za utopljenike.

Počinjete da pripovedate otvarajući pitanje ritma. „Ako ne pronađeš otprve sopstveni ritam, piši propalo“, saopštava saputnik Vlad. Misli na vožnju, ali se dobra priča brzo povezuje s dobrim biciklom. „Služi da povratiš dah“.

Da, pitanje ritma je veoma važno u ovoj knjizi. Čak bih rekao da je najvažnije. Uz Dunav počinje rečima: „Najteže je pronaći pravi ritam“. Tokom pisanja, pitao sam se kako da što bliže u tekstu rekonstruišem ono što sam osetio na putu. Prednost je što sam knjigu završio vrlo brzo, odmah posle puta, za nekoliko meseci. Odlučio sam da stavljam tačke samo tamo gde smo stajali, a da svaki udarac pedale prikažem zarezom. Pa, na sreću po čitaoca, ima mnogo manje zareza nego okretaja pedala i mnogo više tačaka nego zaustavljanja, inače bi knjiga bila nečitljiva.

U celom vašem opusu važna je reč linija. Sada zaključujete da na biciklu nema prave linije, „biciklizam je, baš kao i pisanje, samo niz okuka“. Kako je nastala ova proza? Niste pravili beleške na putu?

Ne, napisao sam je u periodu posvećenom samo tome, nikad ne bih mogao da pišem na putu. Samo jednom, u Bugarskoj, pokušao sam to, jer smo na odredište stigli ranije nego što smo očekivali, imao sam na raspolaganju celo veče, ali je bilo pretoplo da bih pisao, previše sam se znojio i ubrzo su me omeli Romi koji su nas pozvali da popijemo pivo sa njima. Ali knjigu sam stalno pisao u glavi, uzdajući se u sećanje. Ponekad sam takođe govorio u mikrofon telefona da mi misli ne pobegnu; tako sam dobio neke šašave snimke koji spadaju među najlepše suvenire.

Često pominjete svoje detinjstvo. Ono se uz reku otvara kao paralelna pozornica. Pošto sam čuo da ste dobili nagradu nazvanu po Nikoli Buvijeu, potražio sam rečenicu s prve strane njegove čuvene Upotrebe sveta: „Ćutljivo gledanje u atlas – kada imate deset, trinaest godina i ležite na tepihu potrbuške – toliko snažno izazove želju da sve tada započne. Pomislite na oblasti kao što su Banat, Kaspijska oblast, Kašmir, na muzike koje tamo odjekuju...“

Detinjstvo je naše jedino carstvo, to svi znamo. Oduševio me je početak Upotrebe sveta, kada sam ga prvi put pročitao pre sedamnaest godina: i ja sam dane, od svoje devete godine, provodio ležeći na prostirkama od atlasa i mapa. Ali su to bile karte i atlasi koje sam nacrtao sam. Ja sam izmislio Zintariju, koja je matrica mojih knjiga. Sve moje knjige nastoje da rekonstruišu izgubljeni arhipelag Zintariju, koji je isprva, pre nego što je postao arhipelag Zintarija, bio deo Švarcvalda, na izvorima Dunava. Na putu ka Dunavu, to je to, povratak izvorima Dunava, Evropi i detinjstvu.

Objavili ste Uz Dunav 2019, a već se u uvodnom poglavlju „Odiseja počinje u Odesi“, na ukrajinskom aerodromu, pitate kako će se armija od vojnika u prnjama braniti od Putinove Rusije. Prolazeći kroz Rumuniju, razmišljate o Mihailu Sebastijanu. Čovek se seti misli njegovog junaka: „Život ima takve podudarnosti, koje književnost ne može sebi da priušti. Da sam literata, verujem da bi mi najteže bilo da prikrijem neverovatne udarce stvarnosti, njene smelosti...“

Sebastijan je u pravu, on je veliki pisac, a otkrio sam ga zahvaljujući ovom putovanju i zahvaljujući jednom radniku opštinske biblioteke u Brajli, kako sam rekao u knjizi. Romen Gari ponegde govori istu stvar. Znate, prvi roman Zaustavljanje u Jalti, inspirisan putovanjima na Krim 2007–2008, objavio sam 2010. i tu sam govorio o budućem ratu između Rusije i Ukrajine. Taj rat je bio neizbežan, sve je vodilo ka njemu. Hladni rat 2.0 doveo je do vrućeg rata, pravog rata, groznog, užasnog. Jedino što sada treba znati je da li će ovaj rat postati svetski ili ne.

Dok ste govorili o romanu Snežna linija za naš nedeljnik pre pet leta, bili ste iznenađeni pitanjem da li živimo u novom hladnom ratu. Ubeđeni ste da on nikada nije ni prestajao.

Da, Hladni rat se nije završio padom SSSR. Nastavljen je ratovima u bivšoj Jugoslaviji, Putinovim ratovima u Čečeniji, Gruziji, pa Siriji i proširenjem NATO. Ali od 24. februara sve se promenilo, ušli smo u drugu dimenziju, Putin je prešao crvenu liniju. Lično sam veoma pogođen onim što se dešava u Ukrajini, imam prijatelje u Ukrajini, dobro poznajem tu zemlju u kojoj sam živeo i radio, svaki dan jurim informacije koje dolaze odatle. Znate, ja sam rođen kao pisac u Ukrajini, pošto se tamo dešava moj prvi objavljeni roman Zaustavljanje u Jalti. Mnogo dugujem Ukrajincima i Ukrajinkama, iako ne govorim ukrajinski nego ruski, što nije bio problem pre početka ovog rata. Jedna od prvih posledica rata jeste da sada moram da dešifrujem ukrajinski, jer su mnogi ljudi usled rata promenili jezik.

Kako gledate na aktuelne događaje?

Trebalo bi predugo da vam ispričam sve što mi prolazi kroz glavu o Ukrajini: bes i gađenje na varvarstva ruske vojske i Putinove laži; divljenje prema upornosti Ukrajinaca i njihovog predsednika; sramota pred odugovlačenjem Zapada i podelama Evrope, kada se setimo da je Orban reizabran u Mađarskoj... Znate, da Rusija nema atomsku bombu, NATO bi je već bombardovao kao što je bombardovao Srbiju 1999. Ne kažem da je to rešenje, ali prag prihvatljivosti je odavno pređen zločinima u Buči i opsadom Marijupolja, koja je već rezultirala desetinama hiljada mrtvih i gurnula stotine hiljada ljudi u grozne, neljudske uslove života. Najviše se plašim da će ovaj rat trajati koliko i ratovi u bivšoj Jugoslaviji i da će se završiti jednako brutalno: etničkim čišćenjem, koncentracionim logorima, nasilnim osvajanjem teritorija, dugotrajnim egzodusima stanovništva, podelom teritorija, masovnim bombardovanjima. Tako je već delimično od 2014. godine, jer ne smemo zaboraviti da rat traje od 2014, u Donbasu. Nadajmo se samo da će rusko-ukrajinski rat dovesti do Putinovog pada kao što su ratovi u bivšoj Jugoslaviji doveli do pada Miloševića. A samo Rusi mogu da sruše Putina, ali ne želim da čekam do 2029. Morate misliti na sve živote koji će do tada biti izgubljeni, u Ukrajini kao i u Rusiji.

U kontaktu ste sa kolegama iz Ukrajine?

Svaki dan se dopisujem sa ukrajinskim prijateljima, piscima, prevodiocima, novinarima, intelektualcima. Trenutno radim na antologiji ukrajinskih autora, koja će biti objavljena u najkraćem mogućem roku pod naslovom Omaž Ukrajini. U međuvremenu, u izdanju kuće Seuil, u avgustu ću objaviti Neobjavljene ukrajinske priče pisane između 2010. i 2020. Govore o strasti koju gajim prema ovoj graničnoj zemlji. Ona danas brani evropske vrednosti koje i sami ponekad zaboravljamo.

Molijerovi dani

Od 9. do 27. maja, Francuski institut u Srbiji organizuje „Molijerove dane“, susrete posvećene savremenom frankofonom književnom stvaralaštvu, koji će se ove godine odvijati u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. U programu Razgovori sa piscima, čiji su gosti Pjer Asulin, Frank Buis, Žerom Ferari, Natali Koen, Zoran Radovanović, Emanuel Ruben – učestvuju Filip David, Milica Vinaver, Branislava Antonović Aleksić, Alis Marić, Jovana Ilić, Milena Zukić, Nikola Bjelić, Teofil Pančić, Melita Logo Milutinović, Vladimir Gvozden, Bora Babić, Radomir Popović, Dragan Inđić, Zoran Kolundžija... Kao i prethodnih godina, biće dodeljena Gonkurova nagrada studenata Srbije za 2022, a najpoznatiji francuski pisci i književnice razgovaraće sa čitaocima i potpisivati knjige. Detaljan program dostupan je na internet adresi institutfrancais.rs.

Stanovnik Novog Sada

Emanuel Ruben rođen je 1980. u Lionu. Diplomirao je geografiju na lionskoj École normale supérieure, a potom nastavio školovanje na Nacionalnom institutu za istočne jezike i civilizacije u Parizu. Prvi roman Halte à Yalta objavio je 2010. godine. Snežnu liniju, njegov treći roman, koji se 2014. našao u izboru za nagradu „Gonkur“, prevela je Melita Logo Milutinović, takođe za Akademsku knjigu. Putopis Uz Dunav nagrađen je priznanjima „Nikola Buvije“, „Amerigo Vespuči“, Velika nagrada „Sport i književnost“ i „Amik“ Francuske akademije. Posle višegodišnjeg boravka u zemljama Evrope, kako zapadne tako i istočne (bio je stanovnik Novog Sada), Ruben sada živi u Francuskoj. Od 2017. do 2021, u mestu Mož sir Loar, obavljao je funkciju direktor „Kuće Žilijena Graka“ u kojoj se organizuje boravak pisaca iz celog sveta.

Mića Vujičić (NIN, 5. maj 2022)

среда, 11. мај 2022.

Pisac Branko Ćurčić objašnjava NIN-u zašto je za glavnog junaka svog romana Iz mraka odabrao jedno
четвртак, 5. мај 2022.

Gost „Molijerovih dana“ govori za NIN o knjizi Uz Dunav, u kojoj opisuje svoju odiseju kroz Evrop
четвртак, 14. април 2022.

Dobitnik Evropske nagrade za književnost, gost ovogodišnjeg „Festivala portugalske književnosti“,
четвртак, 31. март 2022.

Svi koji su preživeli opsadu istočnog Mostara, na neki način su već iskusili svoju smrt. I upravo