Nin
Etgar Keret, pisac: Pasti i odleteti nije isto

Izraelski književnik, u čijim se novim pričama sudaraju surova realnost i detinje razumevanje stvarnosti, suočava ta dva lica istog sveta na svom igralištu i objašnjava NIN-u kako tokom igre čuva integritet mađioničara

U naslovnoj priči Poleti već jednom!, koja otvara novu zbirku izraelskog književnika Etgara Kereta (Laguna; prevod: Mila Gavrilović), otac i dete polaze u park da se loptaju, ali na putu ugledaju čoveka kako stoji na krovnoj ogradi. Dete pita: „Je l` on Supermen?“, a otac ne odgovara, već dovikuje nesrećniku, očigledno rešenom da skoči: „Nemoj to da radiš!“

Ovakav prikaz stvarnosti sagledane iz dve perspektive, najpre iz ugla roditelja, najčešće pripovedača, a potom i njegovog klinca, važno je mesto u knjizi sačinjenoj od dvadesetak storija, ne dužih od četiri-pet stranica. Suprotstavljeni pogledi proizvode komičan efekat; da se naježiš.

Dok junoša potencijalnom samoubici viče: „Da li imaš supermoći?“, tip rešen da stavi tačku uzvraća: „Sit sam svega! Sit! Ne mogu više!“

Među ivicama svoje percepcije sveta, P. T. nastavlja da dobacuje: „Hajde, poleti već jednom! Poleti!“

Dijalog nas podseća na prve strofe pesme Branislava Petrovića o Odlasku Bohumila Hrabala: Moj drug, prijatelj i kum / Bohumil Hrabal / Pesnik iz zlatnog grada Praga, / „Pao je s prozora bolnice / Hraneći golubove“. / Tako javljaju agencije. / A, međutim, nije lepo reći da je Pao / Za gospodina koji je Odleteo. / Pasti i odleteti nije isto. / Ta nepreciznost doista žalosti duh.

Zahvaljujući stihovima, ne zaboravljamo trećeg igrača u Keretovoj igri nepomirljivih pogleda na „stvarni“ svet: pripovedača koji ponekad direktno skreće pažnju čitaocu na muke s kreiranjem zasebnog univerzuma. Ne samo kada ga prijatelji zamole da im nešto napiše, već i zbog odgovornosti. Narator se pita zašto je izmislio sve te ljude. „To što si nešto izmislio ne oslobađa te odgovornosti i, za razliku od pravog života, kad možeš da slegneš ramenima i uperiš prst u Boga na nebesima, ovde nema opravdanja. U priči si ti Bog. Ako je tvoj junak gubitnik, to je zato što si ga ti učinio gubitnikom. Ako mu se dogodi nešto loše, to znači da si ti to želeo. Ti si želeo da gledaš kako se valja u sopstvenoj krvi.“

Etgar Keret objašnjava u razgovoru za NIN da ga je u odnosu roditelj – dete oduvek fascinirala činjenica da roditelji treba da objasne svojoj deci šta je šta. „I budu neka vrsta posrednika između deteta i tog ludog, divnog sveta oko nas. Takav odnos je za mene uvek odlično polazište za istraživanje našeg sveta i neuspeha da ga u potpunosti razumemo ili kontrolišemo.“

Pisanje je igralište? Trčite iznad provalije, kao u crtanom filmu.

„Nikada nisam razmišljao na taj način, ali slažem se... Priča jeste jedinstvena kombinacija istinske, duboke emocije i igre. Mi doživljavamo stvarnu emociju i igramo se. Kad pišem, volim da to da obznanim. Onako kako mađioničar, da bi zadržao integritet, priznaje da njegov čin jeste divljenje istinskom čarobnjaštvu (ljudska autentičnost), premda biva postignut  magičnim trikovima (fikcija).“

Pokušavamo da otkrijemo proces nastanka Keretove proze.

„Pišem onako kako vi čitate, samo sa olovkom u ruci“, odgovara sa osmehom. „Radoznalost je moj istinski pokretač i potreba da rečima i metaforama izrazim svu dvosmislenost, ambivalentnost i nejasnoću osećanja koja posedujem, a koja ljudsko  postojanje čine fascinantno inspirativnim i frustrirajuće uzaludnim.“

Nekoliko zapleta sadrži isti potez. Zamenu mesta. Lik je uporan da pomogne nekome ko hoće da se ubije, a onda se slučajno, na tren, nađe u situaciji koja će mu omogućiti da do koske oseti kako je u tuđim cipelama, na ivici ponora.

Ističe da to nikada ne radi namerno! „Čini se da priča ima svoj tok, a pretpostavka jeste da svaka osoba ima više protivrečnih uloga u životu. Voljena je, mrze je. Uspešna je, neuspešna je. Dobra, pa sebična. Postoji nešto u vezi s putem koji protagonistu dovodi do uloge drugog (bar se samom liku tako čini), što pomaže da otkrijem sakrivene osobine junaka.“

U priči pod naslovom Tod, roditelj hvali dete: „Ima jedinstven pogled na svet. Drugačiji nego mi odrasli.“ Do Meseca i nazad opisuje očevu upornost da sinu ispuni želju i kupi poklon za rođendan. Međutim, od celog tržnog centra, uporni Lidor želi trgovčevu kasu.

„Lidor me gleda kao sam superheroj.“

Reč superheroj, ispisana i u drugim prozama, odjekuje nalik udaru groma. Ona je tačka sudara dva različita razumevanja iste stvarnosti.

U tržnom centru, njih dvojica penju se uz pokretne stepenice, dok se stepenice spuštaju. Savet: trči najbrže što možeš da guzicom ne tresneš o pod.

Pre nekoliko godina, upravo smo se sa Etgarom Keretom popeli pokretnim stepenicama do beogradskog hotela Moskva. Tamo smo ga slušali s velikom pažnjom. Rekao nam je da su mu roditelji svake večeri pričali priče za laku noć. Pošto su bili ratna deca, morali su da ih izmišljaju jer nisu imali knjige.

Činjenica da je počeo da piše – nije okolišao – ima veze sa činjenicom da je dete ljudi koji su preživeli Holokaust. Zahvaljujući njima, naučio je da izmišljanje jeste način da se izboriš i opstaneš; pronađeš smisao u često zastrašujućem svetu. „Eto najvažnije lekcije naučene od ljudi koji su preživeli. Pripovedanje je način da opstanemo.“

Traku sa starim razgovorom tražimo zbog teme koja nas sada kopka, znajući da delo ne smemo dovoditi u vezu sa piščevom biografijom. Kao što rođendansku tortu ne smemo da probamo pre nego što dođu gosti.

„Pitali ste me o povratku u detinjstvo... Nisam imao klasično, rekli bismo: regularno detinjstvo. Obično postoje pravila! Ideš u školu, boriš se da odrasteš i napustiš kuću. Verovatno sve proizlazi iz činjenice da ni moji nisu imali takvo detinje doba. Majka je bila ratno siroče. Među nama nije bilo klasičnog odnosa. Više smo bili ekipa. Radili smo zajedno najblesavije stvari. Nisam ih smatrao predstavnicima odraslog sveta, nisu bili autoritet u klasičnom smislu. Podržavali su izostanke iz škole kada bih imao nešto pametnije da radim. Učili su me uverljivijem i boljem laganju nastavnika ako ne odem na čas. Shvatio sam, zahvaljujući supruzi, koliko je način mog odrastanja bio izvan standarda. Bilo mi je skoro trideset i počeli smo da se zabavljamo. Prvi put je došla kod nas na ručak i upitala starijeg brata gde sam. Rekao je: ’Popodnevna dremka sa ocem!’ Spavao sam s tatom u istom krevetu. ’Slobodno ih probudi!’ Ušla je i videla: ležali smo zagrljeni.“

Poleti već jednom! govori i o odraslima koji neće da izađu iz detinjstva. Motiv se ponavlja, poput pripovedačevog omiljenog kolača sa čokoladnim mrvicama. Imamo posla s junacima obolelim od staroze (stare deset puta brže nego obično) i likove spremne da još uvek daju reč: „Časna izviđačka.“

Etgar Keret se baš ne slaže s našom tezom. „Manje se tu radi o odbijanju da se uđe u svet o kome govorite. Više je reč o činjenici da dečje, drugačije tumačenje stvarnosti, primorava odrasle da potisnu mišljenje kako je njihova interpretacija jedina moguća. Ona je samo jedna od mnogih.“

Do izvesne mere, Odlazak Bohumila Hrabala možete shvatiti i kao moju biografsku pesmu, iako se ništa ne podudara – rekao je jednom Brana Petrović.

(NIN, 8. jul 2021)

четвртак, 19. август 2021.

Da li biste pristali da vam na predstavi unište ličnu kartu, koliki je rediteljski dar potreban da
среда, 11. август 2021.

Znaš, druže stari, nisam nijednom koristio taj bazen celog leta – kaže zloslutno Getsbi pred kraj r
среда, 28. јул 2021.

Za glavne junake svoje nove zbirke priča, sagovornik NIN-a odabrao je trideset devet pisaca. U knji
четвртак, 8. јул 2021.

Izraelski književnik, u čijim se novim pričama sudaraju surova realnost i detinje razumevanje stvar