U ringu!
Bob Dilan: HRONIKE, prevod: Dejan D. Marković, Geopoetika
Već u prvoj rečenici Bob Dilan sreće Lu Levija, čoveka broj jedan diskografske kuće Lids. Odlaze da vide studio u Sedamdesetoj ulici, a potom i do Dempsijevog restorana na uglu Pedeset osme i Brodveja. Lu ga predstavlja vlasniku restorana Džeku Dempsiju, inače slavnom bokseru. Džek mahne psenicom i kaže Bobu Dilanu: „Deluješ i suviše lako za teškaša, moraćeš da nabaciš nekol’ko kila. Obavezno ćeš morati da se oblačiš malo finije, da deluješ malo elegantnije – kada si u ringu, onda ti i ne treba mnogo odeće – nemoj da se plašiš da nekog slučajno prejako ne ošineš.“ „On nije bokser, Džek“, na to će Levi, kako bi otklonio zabunu. „On piše pesme, a mi ćemo ih objavljivati.“
Malo posle, po ciči zimi, Dilan je pronašao kafe „Wha?“, klub koji je, kako piše, ličio na neku podzemnu pećinu, slabo osvetljenu, s niskom tavanicom. Dnevni šou u kafeu bio je „pravi pravcati vašar“. Komičari, pa neki tip koji je govorio iz stomaka, grupa svirača na čeličnim buradima i pesnici. Muškarci preobučeni u ženske, duet koji peva brodvejski materijal, mađioničar koji izvlači zeca iz šešira i tip s turbanom koji hipnotiše ljude u publici. Sve dok u osam ne stignu kolege komičari. Čak i Vudi Alen među njima!
U celoj toj gužvi koja je brojala i Tajnog Tima (svirao ukulele i pevao žesnkim glasom standarde iz dvadesetih) – čula se jedna usna harmonika. Nju je svirao Bob Dilan. E, taj prepoznatljivi zvuk od koga se svaki put naježim, mogli biste čuti ukoliko zarnonite u Dilanova sećanja. „Hronike“ su vrhunska proza velikog pesnika u kojoj je naslikana čitava frka jednog doba koje u krupnom planu nalikuje upravo cirkusu iz kafea „Wha?“. Pripovedački glas nije ništa drugo nego melodija koja ispisuje hroniku celog veka.
Ukoliko budete folirali kako ste pročitali „Hronike“, preporučujem vam da se pozovete na pasuse u kojima Bob Dilan opsuje šta je čitao – knjige „koje te ostavljaju razrogačenih očiju!“ Od publikacija na temu kako vratiti koleno na mesto čoveku koji ga je izvrnuo, pa do naslova koji su objašnjvali kako izvršiti operaciju slepog creva u spavaćoj sobi. Od Svetonija i Tacita, preko Gogolja i Balzaka, do Bajrona i Poa čiju je pesmu „Zvona“ naučio napamet, improvizujući usput na gitari. Ne zaboravimo ni Tolstoja! Dok je obilazio nekadašnje imanje velikog pisca, Bob Dilan je zamolio turističkog vodiča da mu dozvoli da se provoza Tolstojevim biciklom. I ovaj mu je dao jedan krug.
Mića Vujičić (Blic, 23. april 2011.)