Pucnjava u susedstvu

Toni Parsons: O životu, smrti i doručku, prevod: Nenad Dropulić, Laguna

Počinje tekstom o srednjem dobu. Kriza srednjeg doba je mit, piše. I ne samo to! Život muškarca sve je bolji kako godine odmiču. „Kad imamo para u džepu. Kad radimo posao koji volimo. Kad smo neodoljiva mešavina mladosti i iskustva. Kad umemo da nađemo klitoris bez pomoći interneta.“ Toni Parsons, pogađate, koji je još u uvodu (Barbados, 2010) namenio svoje izabrane novinske tekstove ljudima poput sebe. Radoznalim dušama koje su kupile „Muškarci su s Marsa, žene su s Venere“, ali su pročitale samo prvih pedeset stranica. 

Ovako je počelo: „Dok sam se, kao propali muzički novinar, pitao šta ću s ostatkom dvadesetih godina, a da i ne spominjem ostatak života, zazvonio mi je telefon.“ Prijateljica iz jednog ženskog časopisa naručila je hiljadu reči o ozbiljnoj vezi. Čim je seo da piše, otkrio je svoju temu. Zapamtite – tako je bilo. Pa, ukoliko se već na račun ove instant kolumne umešate u razgovor o ovoj knjizi, recite da Toni Parsons piše i o huliganima, silikonskim grudima, aerodromskom obezbeđenju i muškarcima kod kozmetičara. O seksualnoj tremi, instant sesku (hm), salu na trbuhu i Džeremiju Klarksonu. Među naslovima „Samo dvaput se ženi“, „Stadionska strahota“, „Silikonske grudi ne odskaču“ ili „Veća kita“, u lajfstajl fazonu, duhovito i lako, neprekidno seva filmskim i književnim digresijama.

Ne treba preskočiti ni „Tajnu mog neuspeha“, članak u kome autor ističe da je prihvatao svaki posao koji se nudio, jer gubitnici ne mogu da biraju. (Kao da me je zagolicao po tabanima!) Mislili o njemu ovako ili onako, jedno je sigurno: pisac nije štedeo sebe. Čuveni novinar i autor bestselera, rođen u činovničkoj porodici u londonskom Ist Endu, koji je svoju radnu karijeru počeo u fabrici za proizvodnju džina – opisao je kako je u dvadeset drugoj živeo sam u garsonjeri, spavajući isključivo na desnoj strani madraca, jer je krov prokišnjavao. Nije zaboravio ni svog oca, marinca, kome je dodeljen Orden za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata. „Moj otac je bio sredovečan u dvadesetoj. Do tada je ubio mnogo ljudi i video mnoge kako umiru.“ Trup mu je bio vatromet ožiljaka, a sledećih četrdeset godina, tvrdi, crni, oštri šrapneli od nemačke granate migoljili su mu se kroz noge. Svoga sina smatrao je nezrelim, samo zato što nikada nije čuo – taj zvuk. Stari je bio u pravu, priznao je pisac na 111. stranici, u tekstu o pucnjavi u susedstvu.

Mića Vujičić (Blic, 25. decembar 2011.)